Utopljene žene, kod Andrića

     Čini mi se da sam oduvek mrzeo reči utopljenik i utopljenica. Te reči su kukavičija jaja, jer utopljenost je stanje onog koji je topao, ušuškan, zagrejan, ali i stanje davljenika, onog što je skončao u vodi i čije se telo lagano hladi, bledi i otiče. Eto još jednog kukavičijeg jajeta – oticati. Njegovo žumance je nabubriti, nateći, naduti se, a belance je kretati se, odlaziti, kao tečnost, kao voda. U tom jajetu je čitav svet sa svojom bolesnom raspolućenošću.

     Možda tužnu slavu najpoznatije utopljenice svetske književnosti nosi Polonijeva kćerka Ofelija. Ona neće, po Hamletovom ciničnom savetu, otići u manastir, već će posle očeve smrti najpre pokušati beg u ludilo, u kom će još samo mrmoriti starinske napeve i prebirati travke i cveće, a kad joj ni to ne uspe – utopiće se.

     Kraljica Gertruda, Hamletova majka, ovako opisuje njenu smrt:

             A ona pade sa nakitom cvetnim
             U suzni potok. Skuti rašireni
             Donekle je kao vilu nosiše.
             Za to je vreme ona pevušila
             Napeve starih pesama: kô sama
             Nesvesna svoje nesreće sopstvene,
             I kao stvorenje rođeno i vično
             Za taj element. Al’ to brzo bi
             Jer natopljeno odelo oteža
             I nesrećnicu jadnu odvuče
             Od njene pesme u blatnjavu smrt.

     Danska kraljica pre toga kaže da se sve desilo kod jedne vrbe i nabraja devojčino bilje koje se rasulo po vodi: koprivu, šeboj, božur, kandilku.

     Sredinom XIX veka Džon Mile će naslikati upravo taj prizor, kratkotrajan, u kojem kao da su svi elementi – zemlja, vazduh i voda – u savršenom saglasju, pa jadno i poludelo ljudsko biće, sa ogrlicom od ljubičica, može da teče među obalama, raširenih ruku i otvorenih dlanova, pevajući svoje pesme, zagledano u nebo i oblake, što tamo gore sasvim izvesno paperjasto plutaju.

Džon Everet Mile: Ofelija, 1851

     Model mu je bila lepa devetnaestogodišnja Elizabeta Sidal, koju je držao u kadi punoj vode, pokušavajući, u slikarima svojstvenoj sebičnoj naivnosti, da je utopli zapaljenim svećama. Liz se umalo nije utopila u toj kadi, jer je zapatila tešku upalu pluća, pokazujući još jednom da elementima nije stalo do ljudskih stremljenja i težnji i da nas svugde vreba blatnjava smrt.

Studija za Ofeliju

     Rifka Papo, iz Andrićeve priče „Ljubav u kasabi“, zametak je onog lika koji će se kasnije razviti u Aniku Krnojelac i Fatimu Osmanagić, žene što se gotovo preko noći iščaure iz svojih musavih dečijih larvi i zablistaju snagom i neviđenom lepotom, takvom da ni same ne znaju šta bi s njom i kako da je nose, već se povijaju i lome u talasima tuđe osujećene požude i zlobe. Takva je valjda i ona Katinka iz „Puta Alije Đerzeleza“ čiju kuću opsedaju uspaljene Sarajlije i askeri, a ona plače ne znajući šta je skrivila i „kud će sa životom i svojom proklinjanom ljepotom“. Ovde je i lepota, taj prozrak nade i obećanje boljeg sveta, ovde je i ona, kao i sve što štrči, prokletstvo i kazna.

Rifka Papo je prva Andrićeva utopljenica.

     „Diže se okrvavljenih ruku i dlanova, i pođe kraj Velikog hana, niz basamake koji vode ka Drini. Padala je na koljena, pridržavala se i opet otiskivala. Sa posljednjeg basamaka se baci u vodu. Oko nje se raširi košulja. Jedan čas ostade nepomična, a onda je rijeka uze na maticu i ponese.“

     Jedan tren saglasja, kao da ono što je iznedrilo lepotu želi da živi s njom, kao da joj ne dopušta da umre, kao da joj umotano u njenu košulju ne dozvoljava da iščezne.

     „A sutradan nađoše leš u jednoj zatoci, među kladama. Ribe je bjehu načele.“

     Anika Krnojelac, iz priče „Anikina vremena“, neće se utopiti, ali će reći: „Osevapio bi se ko bi me ubio“. I tako će početi da plete svoje mukle niti kako bi se to i dogodilo. Ali ne sme to biti bilo ko od kasablija, kojima je pamet pomerila i zavrtela, neki protinski, ili gazdinski sin, trgovac, ili činovnik turske uprave, prema kojima ona ne oseća ništa. Anikino lepo telo, koje živi sámo u sebi, živi u ćutanju i prezire tuđu potrebu za govorom, zna da ubica mora biti njen lepoliki, plavokosi i pomalo maloumni brat Lale, koji je od oca nasledio pekarski zanat i pekaru, ili Mihailo Stranac, jedini čovek u koga se zaljubila, a koji je, teran vlastitim strahovima, pobegao od nje. Obojica su izgubljena u ćutanju, utonula u muk, kao što je i sama, a to je Aniki jako važno – da se sve odigra bez reči, u tišini i bez izgovorenog prekora, od bitne ruke, one prema kojoj oseća bar kakvu strast. I tako ona priprema scenu svog ubistva.

     A i višegradska kasaba radi na tome. Gazda Petar Filipovac, čijeg je sina Andriju Anika zavela i odbacila, reći će Mihailu Strancu jezivo čaršijsko vjeruju: „U svakoj ženi ima đavo koga treba ubiti ili poslom ili rađanjem, ili i jednim i drugim, a ako se žena otme i jednom i drugom, onda treba ubiti ženu“.

     Tako se spremaju noževi za Aniku, u kolopletu intimnog i čaršijskog, noževi koje ona očekuje, jer kud bi sa svojom prokletom lepotom nego pod nož.

     „Na zemlji je ležao Anikin leš. Potpuno odevena, samo joj na grudima raskinuta ječerma i pocepana košulja, kao da je poginula bez borbe i bez samrtnih muka; izgledala je još veća nego obično i bila je svuda, na podu, na dušekluku i na jastucima prislonjenim uza zid. I cvet joj je bio u kosi. Krv je ostala u njoj.“

     Mihailo uzima sa ognjišta odbačeni crni pekarski nož, Laletov, uzima ga i otire krv pepelom. Potom ga zadeva za pojas, gde već počiva njegov veliki nož. Jedan od tih noževa morao je presuditi Aniki.

     Kad Anike nestane žene u kasabi su veselije, a muškarci mirniji. Sin onog gazde Petra Filipovca – Andrija se valjda zove, ili sam to možda umislio zbog grčkog andrós – ženi se. Pred prijateljima i poznanicima se hvališe: „Dušu ću ubiti u njoj“.

     Tako, kroz patnju, zablude i nerazumevanje, stižemo do Fatime Osmanagić o kojoj se pripoveda u osmoj glavi Andrićevog romana Na Drini ćuprija, a iza čijeg je kratkog života ostala i jedna pesma:

             Mudra li si, lijepa li si,
             Lijepa Fato Avdagina.

     Ponajčešće su mrtvi mudri i lepi, jer nisu više među živima i jer nas ništa ne košta da im to i priznamo.

     Fatima Osmanagić, kćerka Avdagina, jedno je od onih retkih i izuzetnih bića „koje priroda izdvoji i uzdigne do opasnih visina“ – jer joj se to može, njoj, prirodi, jer joj se sve može, bez napora i sasvim prosto – uzdigne ga i ostavi pred razrogačenim ljudskim očima kao tajnu i zagonetku u koju je nemoguće proniknuti, o kojoj se još samo mogu pjevati tužni, besmisleni i uzaludni napjevi, uzaludni kao život sâm, starinski napjevi kojima ližemo rane.

     Fatu Avdaginu udaju za onog za kog je ona rekla da nikada neće poć, kao što ni njen zaseok Velji Lug nikada neće sići u njegove Nezuke. U onih mesec dana, koliko joj je ostalo do udaje, dešavaju joj se čudne stvari. Vreme joj se duži i rasteže, kao što se događa starcima pred kraj, kad život prestaju da mere onim mnogim godinama koje su proživeli, već sa ono malo što im je još preostalo, pa se sve uspori i gotovo stane i oni postanu nalik deci što čekaju neki majski izlet, ili rođendan sa darovima i poklonima. Samo što je Fatima Osmanagić mlada starica i dete koje nikada neće dočekati teferiče i darove.

     Kao da je Fata Avdagina neko čudno biće stvoreno po prirodi da živi trideset dana, kao da je to njoj od boga dani vek.

     I prostor joj se širi i vlači – kako bi rekao jedan drugi utopljenik, V. P. Dis – i ona više ne razaznaje granice svoga tela, svojih nogu, bedara, kukova, struka, svojih ruku, ramena i očvrslih grudi. Sve se to meša sa brdima, rekom, zvezdama i noćnim nebom iznad Višegrada.

     A danju, možda baš dok peva sa rođakama koje joj spremaju ruho, ona u mislima prelazi stalno jedan te isti put: mešćema, gde će je venčati, čaršija, pijaca, most. I onda natrag: most, pijaca, čaršija, mešćema. I tako u beskraj. Nigde tu nema Nailbega Hamzića za kojeg treba da se uda, ni njegovih Nezuka, sa druge strane reke, kamo treba da ode.

     Poslednjeg četvrtka u avgustu doći će svatovi po nju. Fatima je pod crnom feredžom od čoje, na konju. I sve je kao u mislima: mešćema, čaršija, pijaca, most. A onda će, na samoj kapiji mosta, zamoliti brata da joj skrati uzengije. I baciće se u Drinu. Iza nje će, na tren, ostati još samo teški lepet crne čoje. Fatima Osmanagić, žena, crna ptica, noćni leptir, proživela je svoj tridesetodnevni vek.

     „Leš je ležao u mekanom, mokrom pesku. Talasi su ga zapljuskivali i s vremena na vreme potpuno prelivali mutnom vodom. Nova feredža od crne čoje, koju voda nije uspela da svuče, posuvratila se i prebacila preko glave; tako da je, pomešana sa dugom i gustom kosom, sačinjavala zasebnu crnu masu pored belog i bujnog devojačkog tela sa kog je bujica potrgala i svukla tanke svadbene haljine. Namršteni, stegnutih vilica, Ćorkan i ribar su zagazili u plićak, prihvatili nagu devojku i oprezno i sa snebivanjem, kao da je živa, izvukli je iz vlažnog peska u koji je bila počela da tone, izneli na obalu i tu je odmah pokrili njenom feredžom, mokrom i punom mulja.“

     Smrt u mulju i pesma:

             Mudra li si, lijepa li si,
             Lijepa Fato Avdagina.

     U „Ljubavi u kasabi“, pre nego što će se saznati da se Rifka Papo utopila, opštinski đubretar Liskić i hamalin Hubo idu po tek otvorenim čaršijskim dućanima, pričaju kako su u svitanje videli polunagu Rifku kako trči višegradskim ulicama ka Drini i zbijaju bestidne šale. I na kraju povesti o Fatimi Osmanagić skupljaju se uveče, po mehanama, dokone kasablije, ljudi čiji su životi lišeni svake lepote, časte Ćorkana i ribara rakijom i duvanom, u nadi da će saznati kako je to kad se gorda lepotica pretvori u leš, u nadi da se sve može uniziti i uprljati, svesti na meru vlastite beznačajnosti, da se svemu lepom može pljunuti u lice. Ribar i Ćorkan piju, puše, prate dim što im se vije pred licem i ćute.

     To bezočno nasilje najlakše se može iščitati u paralelama telâ utopljenica i silovanih žena. Tako u „Mari milosnici“ Andrić silovanu desetogodišnju devojčicu opisuje ovako:

     „U onoj dolji, na ugaženoj travi i razrovanoj zemlji, ležala je djevojčica. Košulja joj je bila prebačena preko glave, a djetinje tijelo kao neka stvar, malena, izgubljena i zgažena, gubilo se među oštrim sivim stijenama, na suncu. Nad njim su zujale muhe.“

     A Zuja, iz istoimene priče, „ležala je uz ogradu, svijena, splasla i smanjena, kao hrpica pocepane i bačene ženske odeće. Pokupili su je i u hasuri sneli niz brdo, do kuće“.

     Ova dva motiva, utopljene i progonjene, silovane žene, ujedinjuju se u priči „Smrt u Sinanovoj tekiji“. Alidede, ostareli derviš, vraća se posle više od četrdeset godina iz Carigrada u Bosnu, u Sarajevo. On je živi svetac. Nikada nije pušio, pio, čak ni kafu, nikada nije spoznao plotsku ljubav, a ima plave, nasmešene oči i srebrnu bradu i mirne i mlade ruke. Mudar je i smiren. Na poslednjem od njegovih kazivanja, uoči petka u Sinanovoj tekiji, na koja su dolazili dobri ljudi, pogodiće ga srčani udar. Još minut-dva mu je ostalo od života, a svetom čoveku će se umesto rajske svetlosti ukazati dve žene, na koje je odavno zaboravio, koje su iščilele. To nije bila laž, obmana, zaista je bilo tako, i tim je njihova pojava snažnija, kao gorak ukus vinovog lista, čiju je peteljku nemarno zagrizao pre propovedi, a koji mu sad, dok umire, leži i drhti na prsima.

     Jedanaest mu je godina, luta po bašti koju je poplavila reka Bosna, negde kod Zenice, prebira po naplavinama, suhom granju, pokidanim plotovima, kladama. Igra se.

     „Tada mu pogled pade na nešto neobično i nejasno. Učini mu se da je u pesku i granju video ljudsko uho i pramen kose. Okrenu se i iza sebe ugleda nago žensko telo, stešnjeno između direka i plota, preko polovine utonulo u mulju, ali rame je virilo jasno iz taloga, a malo niže protezao se beo kuk; koleno joj je bilo prekriveno muljem, a zatim se ukazao list pa prsti na nozi.“

     Četrnaest godina kasnije već je derviš u Carigradu. Jedne noći ustaje i kroz prozor gleda uz strmu ulicu, uz njenu kaldrmu koja se belasa na mesečini. Odjednom gore, na vrhu ulice, primeti ženu u belom koja trči, a malo potom i dve crne muške senke za njom.

     „Jurila je, očito izbezumljena od straha, ne štedeći snagu, kao gonjena zverka. Kad se primakla, videlo se da je raščupana, pocepana i polunaga.“

     Žena nekako uspe da dotrči do tekijske kapije i tek što ne dohvati alku na njoj, kad se spotače i pade. Jasno se čuo tup udar njenog tela o široki, uglačani kamen. Ona dva muškarca se povukoše uz ulicu. I derviš se povuče od prozora, leže u postelju i zaspa mrtvim snom koji nije trajao duže od pet minuta. Potom se budi u groznici i bunilu u kojem mu nije jasno da li je stvarno video onu sramnu poteru na ulici ili ju je samo sanjao.

     I onim jedanaestogodišnjim dečakom i ovim mladićem haraju i vladaju pomešana osećanja stida, straha i krivice. Dečak bi da zagrli majku i kaže joj šta je video, da mu ona razjasni šta je video i da li je video, i ko je taj što šalje nage žene u blatnjavu smrt; derviš bi da ustane, uveri se da je ona žena zaista pred vratima, da razbudi tekiju, pa da joj svi pomognu i spasu je. Ali i dečak i derviš miruju, njihova tela su oduzeta, kao i njihove misli koje se pred strahom od viđenog vrte ukrug: jeste – nije, nije – jeste! Srca im znaju da jeste.

     I dečak i mladi derviš zapravo su ovaj Alidede. Ili možda nisu? Četrdeset i pet godina molitve, pravednog i mudrog života i mira nije dovoljno da ih pomire. Otuda ova bol u minutu smrti, otuda gorki ukus pokrenut peteljkom vinove loze. Sve se ruši, sav dugo zidani mir rastače se kao pesak na vetru, ističe među prstima. To nije pesak abdesta, o kojem Alidede pouzdano govori svojim carigradskim softama, ucveljenim njegovim povratkom u Bosnu, pesak mira i očišćenja. Sve se rastače pred slikama dveju unesrećenih žena, pred kojima se misao vrtloži, postaje jalova i zatrovana strahom, stidom, krivnjom i kajanjem. Nema, stoga, više ni čiste misli, njegove poslednje nade, kojom se može abdest uzeti.

     Alidede kao da se moli prepuklim srcem, jer samo mu je još ono ostalo, ono mu može vratiti tu misao.

     „Nisam znao da ovakva gorčina može ispuniti dušu čoveka. Zaboravio sam da žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta. I evo, naišla je ova gorčina, kojom mi se preseče srce nadvoje, da me podseti na ono što sam, zagledan u nebo, zaboravio: da je hlebac koji jedemo u stvari ukraden; da smo za život koji nam je dat dužni zloj sudbini – grehu, taksiratu; da se sa ovog sveta na onaj bolji ne može preći dok se kao zrela voćka ne otkine, ne poleti u bolnom i strmoglavom padu, i ne tresne o tvrdu zemlju. Valjda se i u raju nosi modrica toga pada. Evo moja misao, Milostivi, a Ti je vidiš, kazao je ja ili ne: gorče je i teže nego što sam mislio robovanje zakonima Tvoje zemlje.“

     I onaj list vinove loze smiri se na njegovim prsima.

Mašak, jedna zaboravljena reč

     S jeseni dođu na Riblju pijacu fini i tihi ljudi. Dođu s padina Fruške gore, iz Karlovaca, ili iz Slankamena, i prodaju grožđe. Dolaze, tako, pet-šest dana, a onda nestanu, do iduće jeseni. Oni nisu pravi pijačni prodavci i ne uspevam da im upamtim lik.

     Kad pređem rukom preko grožđa, sveg u lišću – lišće je tu da svedoči o svežini, o tek uzbranom, ili naprosto zbog lepote zelenog na modrom, ili na ružičastom slankamenke – kad pređem rukom, grožđe se menja. Zagasite, pritajene i stišane opne postaju sjajne, a na jagodicama prstiju, kad ih protrljam, osetim nežni, tanki prah.

     Mašak je fini prašak na voću (šljivi, grožđu), pepeljak. Tako bar piše u trećem tomu Matičinog Rečnika, koji u toj odrednici još daje primere, citirajući Ivu Kozarčanina (iz romana Sam čovjek) i Zmaja. A u dvanaestom tomu Akademijinog Rečnika stoji da je mašak plavičasta, pepeljasta prevlaka na svežem voću (šljivi, grožđu i dr.), pepeljak. I ovaj rečnik navodi primere iz Zmaja i Kozarčanina, ali dodaje i citate iz Andrićeve Mare Milosnice i delâ još nekih pisaca.

     Meni se više dopada ovo drugo objašnjenje, u prvom mi smeta reč prašak. Nasuprot plavičaste, pepeljave prevlake stoji, dakle, prašak. A opet, možda su do autorâ Rečnika Matice srpske doplovili, tajanstvenim putevima koje samo poezija poznaje, stihovi pesme Jesenji suton u voćnjaku Ivana Gorana Kovačića. U toj pesmi Goran rimuje prašak i mašak, što sam oduvek smatrao pomalo nezgrapnim, nategnutim i rogobatnim, a nisam voleo ni to što je u prvom stihu kiša laka, a u trećem lak je mašak.

          Laka kiša sipi čitav dan kao prašak

          I miluje voće zrelo u voćnjaku;

          Plavoj šljivi skida nježno laki mašak…

     Putevi poezije su tajanstveni i zbog toga što nijedan od ova dva rečnika ne pominje mašak kod Ivana Gorana Kovačića.

     A u jednoj drugoj pesmi – Uspomene, iz 1935. godine – on će možda proširiti, ne pominjući ga, značenjski krug maška:

          Kao leptir, odbjegli iz šaka,

          Nestale su sve dječje uspomene.

          Još su samo praškom krila laka

          Jagodice prsta posrebrene.

     Ne znam gotovo ništa o leptirima, ali mi se izvesnim činilo – a Nabokov, njihov ubica, bi to svakako znao – da leptir bez maška na krilima ne može da živi, da mu sledi brzi kraj, u ionako nedugom životu. Tako u Goranovim stihovima nema više ni uspomena, ni leptira, ima samo srebrnkastog maška na prstima.

     U Prevodilačkoj svesci Andrić piše: „Najteže je prevodiocu da sačuva onu poetičnu auru koja u dobroj prozi obliva pojedinačne reči ili rečenice i koje čitalac originala oseća na svakom koraku, a koja se pri prevođenju tako lako izgubi, kao što iščezava onaj fini mašak sa voća koje je uzbrano…“

     Za Andrića, mašak je poetična aura koja obvija reči i rečenice, u prevodu sklona gubljenju. Mašak je odlika dobre proze.

     U Mari Milosnici, citiranoj u Akademijinom Rečniku, on opisuje šesnaestogodišnju devojčicu: „I lice i ruke su joj bile obrasle, kao maškom, sitnim svijetlim maljama, koje su samo na suncu mogle da se vide“.

     Veli-paša, ostareli sladostrasnik, kome na levom obrazu sve šire i sve dublje, zahvatajući oko, cveta crveni lišaj, razmišlja: „Da ju je doveo prije ne bi valjalo, a tri-četiri mjeseca docnije, čini mu se, već bi precvala“.

     Pohotnik i požudnik, na pragu smrti, koji svoju ljubavnicu-dete oslovljava sa kćeri – i Mula-Jusuf, iz priče Za logorovanja, kćerku trebinjskog kjatiba, pre nego što će je zaklati britvom, zove ’ćeri – Veli-paša se vodi svetlošću i senkom i njihovim prelivima, on se vodi nepostojanim životom maška, koji je uočio na njenoj slučajno ispruženoj podlaktici. Celo to biće što stoji i drhti pred njim, ophrvano nepojamnim strahovima, ili se trese i kutri u njegovom krilu, samo je tek dragoceni ali prolazni prah, kratkoveko kao leptir, jer za koji dan već će precvetati. Tako će je i ostaviti, da poludi i skonča u uzavrelom Sarajevu leta 1878.

     I Meša Selimović u završnom i nažalost najslabijem poglavlju svog velikog romana Derviš i smrt poseže za maškom. Tu rečenicu sam mrzeo, ona je za mene u prvoj godini osamdesetih prošlog veka predstavljala emanaciju opšteg mesta, populizma, novokomponovanih sevdalinki. Nije vodila ničemu, vrtela se ukrug, spoticala se i saopštavala otrcane predrasude. Evo te rečenice: „Već tri dana je tuđa žena, tragovi tuđih ruku su ostali na njoj, tuđa usta su skinula mašak s nje.“

     Opet, kao kod Veli-paše, nije važno ono što drhti, cepti i izgara, važan je mašak, pelud, prah, ono što se može dotaknuti samo jednom, ono što i najblaži dodir nepovratno uništava. Prefinjeni krvnici traže samo takve žrtve.

     Citat iz Andrićeve Prevodilačke sveske nije potpun. Nedostaju mu još četiri reči: „… kao što iščezava onaj fini mašak sa voća koje je uzbrano i pušteno u prodaju“.

     Mašak je strategija odbrane leptira, naizgled luda i samoubilačka, ona koja ide naruku napadaču, koja otkriva život kao fini, nedohvatljivi prah što iščezava i nestaje pri dodiru. Ako postoji staro telo posuto maškom onda je to telo Sokratovo, ili Hristovo, onakvo kakvim ga vidi Bulgakov.

     S jeseni na Riblju pijacu dođu fini, tihi i podli ljudi. Dođu s padina Fruške gore, iz Karlovaca, ili iz Slankamena. Oni prodaju ono što se ne prodaje. Oni prodaju mašak.

Skulpturalna očuđavanja Miše Perića

            Kad je Tolstojeva Nataša Rostova otišla prvi put u operu nije ona tamo zatekla ništa hvale vredno. U raskošnom pozorištu umesto uzvišene drame jedna je debela gospođa, sa veštačkim pletenicama, bežala ispred nekog ništa manje debelog gospodina. Gospodin je, uz to, bio neprikladno i nepristojno obučen, u štramplice, koje su još više isticale njegovu debljinu, i nosio je drveni nož za pojasom. Slično se dešava i sa onim putopiscima po egzotičnim krajevima, koji umesto domorodačkih magijskih obreda vide tek klanje svinja i kokoški. Istovremeno, nije im neobično što u vlastitoj religijskoj praksi jedu i piju nečije supstituisano telo i krv.

            Naše je viđenje sveta, očito, uslovljeno društvenim kodovima, koje neprimetno, i za većinu bezbolno, usvajamo kroz socijalizaciju. To je automatizovan pogled koji ne vidi ono što gleda, već ono što treba da vidi. Svet je unapred zadan i da bi ga uopšte videli potreban je pogled deteta, stranca, čudaka, psihotičara.

            Ili, a o tome je ovde reč – umetnika.

            Viktor Šklovski i ruski formalisti mislili su da je jedna od osnovnih odlika istinske umetnosti očuđavanje, začudnost. To bi onda značilo umetnikovo stranstvovanje (остранение) u svetu, večitu poziciju nepripadajućeg i drugačijeg. Uostalom, zar i u engleskom čudan, čudnovat, nije strange, a stranac – stranger. Nismo više u pitanju mi, a to je najvažnije, već je onaj ko nas vidi drugačiji, čudan. Nas je mnogo, ili bar dovoljno za uljuljkujuće samozavaravanje, a on je sam. I to je jedini argument da smo u pravu, to što, za razliku od njega, delimo istu sliku sveta. Ovakav odnos umetnika i okruženja jedno je od bitnih svojstava avangarde, kojoj su, nimalo slučajno, pripadali i oni formalisti.

            Oneobičavanje najčešće funkcionište tako što se snižava, ili derogira simbolička ravan predmeta, bića, ili događaja. Kod Miše Perića ono deluje u suprotnom pravcu. Njegovi skulptorski modeli su svakodnevne, prozaične i upotrebne stvari: kišobran, pečat, torba, mikser, vadičep, prazna tuba, audio i video kasete. Uvećani, izvedeni u nepripadajućim materijalima (najčešće drvo, čelik i životinjski ostaci), obrađenim u krajnostima, tako da ili negiraju, ili do paroksizma ističu vlastitu prirodu, ovi predmeti gotovo da počinju da liče na relikvije nekog zaboravljenog, ali bliskog kulta.

            Skulpturalna poetika Miše Perića zasnovana je na oneobičavanju, začudnosti, drugačijem pogledu stranca i izgnanika. U večnom i neutešnom ponavljanju svih stvari na svetu on je izgnanik bez izgnanstva, jer nije on napustio prostor, mesto, već se sve promenilo oko njega, toliko jako i toliko radikalno, da mu je, milostivo, prepuštena samo pozicija stranca. U ove, evo već više od dve decenije kako se sve oko nas raspada i truli, od kako su došla, tako, vremena kad pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati, mnogi je tako pretvoren u stranca, u čudaka, u psihotičara, baš zbog toga što je ostao u saglasju sa samim sobom, što se nije promenio i pristao na nova pravila igre, što nije zatancao uz makabričnu muziku krvi i tla, što nije bio zasenjen prstenjem i ogrlicama sa odsečenih prstiju i preklanih vratova. U te dve decenije nad piramidama moroderski opljačkanih leševa nastala je čitava klasa novih gospodara i to od one već pominjane fukare. I oni, kako to obično sa gospodarima biva, nemaju milosti.

            Miša Perić nam to stanje pokazuje svojom skulpturom Jukebox Srbija. To je razvraćena harmonika - instrument sa oprečnim konotacijama - načinjena od čelika i mesinga, sa mehom od nagorele, crne topole, koji izrasta kao mračna gljiva. Svud naokolo vise metalne trake, dok se oba kraja harmonike tope i postaju nalik degenerativnim, organskim formama. Samo se još vrhovi dirki i dugmića sjaje prigušenim mesinganim sjajem, kao da pamte dodir nečijih prstiju. Vremenom, kako Perić prepušta svoje skulpture starenju, taj jedva primetni sjaj će nestati, a sa njim i poslednja uspomena šta taj predmet pred nama zaista jeste. Nestaće i najskormniji trag veselja, radosti, ludosti i patnje, tuge života i ljudskosti i ostaće samo korozivno rastakanje.

            I u radu Ostaci našeg dana ponovo se vraća asocijaciji zvuka. To je monumentalna skulptura-mobilijar, veličine gotovo tri puta dva metra, sa trideset tri džinovske audio kasete, čija forma zavisi od prostora u kojem se izlaže. Ako u Jukebox Srbija vreme menja delo, ovde to čine i vreme i prostor, ako je tamo reč o razvraćenoj harmonici, ovde se radi o isposuvraćenoj utrobi. Skulptura prkosi gravitaciji, ona predstavlja zaleđeni trenutak nalik onom koji dožive učesnici u saobraćajnoj nesreći, kad adrenalin jurne svom silinom i, nemoćan da proizvede beg, zaustavi sve u vazduhu: naočare za sunce, osveživač vazduha u obliku jelke, novine koje nikada neće biti pročitane, zeca koji donosi sreću. Kad se sve spusti više neće biti onoga koji bi mogao sve to da pamti, a plišanog zeku će natapati krv. Takvi su Perićevi Ostaci našeg dana. Oni se posmatraju u strahu da će se srušiti i slomiti i da će tim slomom nestati deo nas. Razmotane i zamršene audio vrpce su čas od pouzdanih, obojenih metalnih traka, čas su prepuštene neumitnoj koroziji koja ih razjeda. To mogu biti snimci muzike koja nas je gradila, sa kojom smo stasavali, ali mogu biti i vrpce života, poput onih Beketovih, zabeleženi glasovi ljudi, prijatelja, ljubavnika i ljubavnica, dece, naše, ili tuđe, ako svoju nismo imali, snimci roditelja koje smo načinili u strahu od njihovog iščeznuća i u strahu od vlastite samoće. I sve to sad stoji rasuto u zraku. Iz jedne kasete proviruje majušno, groteskno ljudsko lice kroz čija usta probija čelična traka, u drugoj vidimo lepi metalni list. To su Ostaci našeg dana, onog dana u kojem smo se izgubili i iz kojeg nećemo naći izlaz.

            Nije nevažno ni kad se to trenutak, kad se vreme zaustavilo, kad je u njemu, kao u večnom ledu nestao čitav jedan svet. Audio kasete sugerišu da se radi o osamdesetim godinama prošlog veka, kada su one najrasprostranjenije.

            I drugi Perićevi radovi, kao što su Mikser i Vadičep, vladaju sličnom osećajnošću. Prozaičnost naziva je tu da nas dodatno dotuče. Mikser je velika skulptura, od gotovo metar ipo, sačinjena od širokih metalnih traka, savijenih u obliku ručnog miksera. Između tih traka su moćne lopate jelenskih rogova.Vadičep je uspravna, drvena skulptura, načinjena od trešnjinog drveta, sa metalnim krajem, na koji se nastavljaju ukršteni, spiralno savijeni ovnujski rogovi. Na metalu je intervenisano aparatom za varenje, tako da ima bobičastu, rožnatu strukturu, koja se prirodno nastavlja u strukturu rogova. Čitava skulptura, sva crna, osim rogova, sa raširenim rukohvatima, postavljena je na belu kravlju kožu, sa svetlosemđim i crvenkastim pegama.

            I u Mikseru i u Vadičepu prisustvo rogova ruši funkcionalnost, ali Perić insistira na njima. Mikser i Vadičep, dinamične forme kao stvorene za vrtložni pokret, najednom postaju zagonetni predmeti, sa gotovo mističnom, sakralnom namenom. Monumentalni, snažni i čudni stoje pred nama i kao da ih prvi put vidimo.

            Perićev skulpturalni jezik je zauman. (Eto ponovo avangarde i kubofuturiste Kručoniha.) On je bliži uzviku, uzdahu, onomatopeji, tautologiji i brzalicama, istinskom eksperimentu, nego razgranatoj, zavodljivoj i privlačnoj sintaksi. Time se on, na neki način, približava dada izrazu, iz kojeg je proizašla čitava avangarda, gadljiva na floskule i besramni savez nekrofilnog društva i njegove umetnosti.

            Živimo u zemlji mrtvih, zemlji pod večnim monohromatskim svetlom ranog svitanja, ili kasnog sumraka, nalik na paganski donji svet, bez boja i radosti, poput prašnjavih, pepeljastih i sivih duša, zemlji u kojoj starce umrle od gladi jedu njihovi jadni i gladni psi, zemlji koja nam se u lice ceri nakaznim i ciničnim, fukarastim osmehom novih elita. Zemlji koja ima svoju “umetnost“. Uživa se u laži, licemerju i opseni. Slavi se smrt.

            Skulpture Miše Perića nas, kada bi to nekoga zanimalo, neprestano podsećaju na to. One kao da pitaju: Ima li živih?

О БИЉКАМА, ЖИВОТИЊАМА И ПРЕДЕЛИМА

ОВДЕ можете преузети промотивни PDF

Мртвој кујици са Врмца

Биљке умиру тихо. Иза њих остану само мириси. Лебде ти мириси – бременити, тешки и вапијући – лебде и повијају се над земљом, ишчезавају у ваздуху и враћају се са ветровима, као уклете душе без станишта. У тек посеченој шуми, на покошеној ливади, од њих, од мириса, док пада вече, може се полудети. У сутону сливају се они – мириси, сироте и унезверене душе биља – сливају се попут невидљивих слапова, врте и окрећу, пате. У мирису сасушене нане, пелина, босиљка, обореног храста, његове коре и влажног срца, лишћа које се затвара, уврће и суши, скрити су последњи трептаји живота, који неће да се преда, препусти силама смрти. Дешава се то чак и када вену, кад копне и умиру дуго, бескрајно дуго, биљке.

А животиње одлазе у чуду. Припитомљене са поверењем, дивље са неверицом у оку. Безгранични живот је у њима и то око никако да згасне. Само се још ноге померају у зраку, копита, шапе, папци, они би још да трче, али земље нема и крила лепетају. Лете и батргају се обезглављена тела и трепте срца као излуделе струне.

Ко ће написати молитву, ону за опрост, за преклане, убијене и крепале животиње, ко ће спустити лице на одлазеће крљушти, длаку и перје, на ружичасту кожу лепих свиња?

Те смрти ће остати узгредне, успутне, нешто са чим се живи у потајном споразуму, као са притајеном, кљуцајућом зубобољом, нешто свагдашње, обично, припросто и отрцано.

Тако ћемо се правити да не примећујемо како нестају горе и ишчезавају шуме, како смрде реке и уљасто се лескају њихове воде покривене прљавом скрамом из које провирују трбуси угушених риба. Мртве рибе плутају – лешеви разјапљених уста, згрчених у последњем зеву – и мртве их воде љуљушкају као кобне колевке.

Кад смо то, најгори од најгорих, постали господари света, кад смо то чак и смрт успели да начинимо по властитом лику, без наде у поновно рођење, у вечно цветање живота?

Без наде.

БУНТОВНИЦИ

ОВДЕ можете преузети промотивни PDF

You can download PDF of the English translation HERE

Сенима Добриле Братић

Црна ноћ, мрачна ноћ, мркла ноћ, тамна ноћ, туробна ноћ, самотна ноћ, глува ноћ, бескрајна ноћ, непрозирна ноћ, тешка ноћ, кобна ноћ, страшна ноћ, болна ноћ, језива ноћ, чемерна ноћ, ноћ без утехе, последња ноћ, нестати у ноћи, отићи у ноћ, прогутала га ноћ, изгубити се у ноћи, Вартоломејска ноћ, валпургина ноћ, Кристална ноћ, Ноћ дугих ножева, ноћна мора, ноћна страва, авети ноћи, ноћнице, ноћничине, толико тога тешког као млинско камење сместила је ноћ у своје баршунасто крило. Изнад тог крила раширене су њене руке, које као да кажу: „Узмите, моје тамне ризнице непресушне су тегобом!“

Зато се каже добро јутро и добар дан, али само – лаку ноћ! Јутра и дане некако ћемо прегурати, али за лакоћу ноћи треба нам савезништво, јер чини се да не смемо да останемо сами у њеном загрљају. Уосталом, дан свиће, или се рађа, а ноћ се спушта, пада, као што се спуштају и падају тешке завесе, које подразумевају терет, тегобу и крај.

Лети се ноћ спушта, тихо и полако, прикрада се кроз сутон у коме гасну боје и сјај, потом кроз сумрак када њен тамни вео већ покрива пределе и ствари, а само још хоризонт одолева, сабласно блед. Тек потом долази мркли мрак. Зими ноћ пада, стушти се на свет у један мах и преплави га. Те дуге зимске ноћи, у којима Сунце губи снагу, најопасније су.

Када једни другима пожелимо лаку ноћ, наивно верујући у моћ речи, и легнемо у постељу – ноћ овлада нама. Насупрот дану, који је попут неког божанства сам против свих, па зато и немоћан, ноћ је са сваким од нас понаособ, лицем у лице, можемо да јој осетимо дах. Они које ноћ буди кажу да је тешка, лепљива, час хладна, час врела, препуна мразног зноја, који се по човеку хвата као иње, мрзне му и влажи постељу и тело, увлачи се у душу.

Кад се људи повуку, спусте резе и закључају браве, њихов свет је само њихова кућа. Све остало заузела је ноћ, ноћ и њена бешумна бића. Тако је одвајкада – ко живи у ноћи мора бити тих, јер у тишини, у глувости, у муку је снага ноћи, а она је неизмерна и тешко оном ко је искушава. Свако свêтло и брзо око, свака нечујна шапа и кобна канџа, паперјасто крило и оштри кљун, мора увек бити на опрезу да не повреди тишину ноћи. Иначе – ноћ ће их прогутати. Из те ноћне тишине, из њене таме израњају и наша бунтовна бића – вампири и вештице.

Некада, када су постојали петлови, муке ноћи трајале су до њиховог првог певања, око један сат после поноћи. Данас, када се дан продужава светлима и буком, када људи мисле да ће тако преварити ноћ и када петлова више нема, мучење траје све до првог прозрака сунца, до освита, освитка, или сванућа, када свет осване у свом меком сивилу без боја. Освит је прва предстража дана, као што је сутон прва ноћна ухода. Тада мученици ноћи, ако су из ње изашли, могу да уснују свој сан, обасјани и умирени светлошћу.

До идуће ноћи. У коју сад улазимо!

ПРОГНАНА БИЋА

ОВДЕ можете преузети промотивни PDF

Посвећено свим оклеветаним бићима!

У дане када су угрожени извори васколиког живота и лепота над лепотама света, као да свети гајеви и столетна стабла из прошлости негде у даљини шуме тугу над потоњим временом.

професор Војислав Ђурић

Постоје чудна бића.

Некада су боравила ту, око нас, у ваздуху, у водама, на гранама дрвећа, у трави, на крововима кућа и у оџацима. Лутала су, обично ноћу, раскршћима и дрвљаницима, скупљала се на буњиштима и гумнима. Долазила су и са краја света, из предела у којима петлови не певају, где се не зна за глас рога.

Та бића су била и добра и зла. Како које! Нека од њих су волела да помажу људима и да им се нађу у невољи, нека су правила ситне злобе, пакости и неслане шале, а било је и оних која су чинила зло и због нечег се светила. Свако од њих је имало неки свој разлог за добро, за шалу, пакост, или зло, а људи су мислили да познају те разлоге, ма како чудновати они били.

Данас, када више нема кровова и оџака, када се ни најстарији не сећају шта би то било гумно, када су раскршћа начичкана шареним светлима која трепћу и стакленим очима што мотре непрестано и нетремице, а сваки предео постао крај света, јер нема петлова и њиховог јутарњег кукурикања сунчевом руменилу, данас су се та бића повукла, побегла у планине и шуме које су још преостале. Тамо чекају своје последње дане, заједно са дивљим животињама, дрвећем, травама и изворима, и трепере скупа с њима, као јасике, у страху од ишчезнућа.

Клеветана и опањкавана вековима, не могу она да кажу ништа у своју одбрану. Ћуте и чекају безразложну освету, нема и преплашена пред разулареном и бесвесном људском свемоћи.

Њима, док су још ту, посвећена је ова књига.

ВИЛЕ И ЗМАЈЕВИ

ОВДЕ можете преузети промотивни PDF

(псст... тихо...)

Читаоче, од овог тренутка морамо бити посебно пажљиви, прибрани и тихи, јер улазимо у свет ћудљивих и флуидних бића и сваки наш немар и непажња, свака наша лакомисленост, на коју смо навикли у уобичајеном свету, сакриће понеку лепоту, шум или драгоцен мирис ових створења. Улазимо у непрегледне, тамне шуме и ступамо на осунчане пропланке, пливамо и питомим и дивљим водама извора, река, језера и једног мора, корачамо процвалим ливадама и пашњацима и пратимо пловидбу облака над њима. Улазимо у вилински свет, свет слободан од две најтеже нужности – нужности смрти, којој подлежу људи, и нужности вечности, на коју су осуђени богови. А сада, само тихо и обазриво! Крочићемо у свет лепих и слободних бића.