Странице

недеља, 02. децембар 2012.

О БИЉКАМА, ЖИВОТИЊАМА И ПРЕДЕЛИМА



ОВДЕ можете преузети промотивни PDF

Мртвој кујици са Врмца

Биљке умиру тихо. Иза њих остану само мириси. Лебде ти мириси – бременити, тешки и вапијући – лебде и повијају се над земљом, ишчезавају у ваздуху и враћају се са ветровима, као уклете душе без станишта. У тек посеченој шуми, на покошеној ливади, од њих, од мириса, док пада вече, може се полудети. У сутону сливају се они – мириси, сироте и унезверене душе биља – сливају се попут невидљивих слапова, врте и окрећу, пате. У мирису сасушене нане, пелина, босиљка, обореног храста, његове коре и влажног срца, лишћа које се затвара, уврће и суши, скрити су последњи трептаји живота, који неће да се преда, препусти силама смрти. Дешава се то чак и када вену, кад копне и умиру дуго, бескрајно дуго, биљке.
А животиње одлазе у чуду. Припитомљене са поверењем, дивље са неверицом у оку. Безгранични живот је у њима и то око никако да згасне. Само се још ноге померају у зраку, копита, шапе, папци, они би још да трче, али земље нема и крила лепетају. Лете и батргају се обезглављена тела и трепте срца као излуделе струне.
Ко ће написати молитву, ону за опрост, за преклане, убијене и крепале животиње, ко ће спустити лице на одлазеће крљушти, длаку и перје, на ружичасту кожу лепих свиња?
Те смрти ће остати узгредне, успутне, нешто са чим се живи у потајном споразуму, као са притајеном, кљуцајућом зубобољом, нешто свагдашње, обично, припросто и отрцано.
Тако ћемо се правити да не примећујемо како нестају горе и ишчезавају шуме, како смрде реке и уљасто се лескају њихове воде покривене прљавом скрамом из које провирују трбуси угушених риба. Мртве рибе плутају – лешеви разјапљених уста, згрчених у последњем зеву – и мртве их воде љуљушкају као кобне колевке.
Кад смо то, најгори од најгорих, постали господари света, кад смо то чак и смрт успели да начинимо по властитом лику, без наде у поновно рођење, у вечно цветање живота?
Без наде.


БУНТОВНИЦИ


ОВДЕ можете преузети промотивни PDF
You can download PDF of the English translation HERE

Сенима Добриле Братић

Црна ноћ, мрачна ноћ, мркла ноћ, тамна ноћ, туробна ноћ, самотна ноћ, глува ноћ, бескрајна ноћ, непрозирна ноћ, тешка ноћ, кобна ноћ, страшна ноћ, болна ноћ, језива ноћ, чемерна ноћ, ноћ без утехе, последња ноћ, нестати у ноћи, отићи у ноћ, прогутала га ноћ, изгубити се у ноћи, Вартоломејска ноћ, валпургина ноћ, Кристална ноћ, Ноћ дугих ножева, ноћна мора, ноћна страва, авети ноћи, ноћнице, ноћничине, толико тога тешког као млинско камење сместила је ноћ у своје баршунасто крило. Изнад тог крила раширене су њене руке, које као да кажу: Узмите, моје тамне ризнице непресушне су тегобом!
Зато се каже добро јутро и добар дан, али само – лаку ноћ! Јутра и дане некако ћемо прегурати, али за лакоћу ноћи треба нам савезништво, јер чини се да не смемо да останемо сами у њеном загрљају. Уосталом, дан свиће, или се рађа, а ноћ се спушта, пада, као што се спуштају и падају тешке завесе, које подразумевају терет, тегобу и крај.
Лети се ноћ спушта, тихо и полако, прикрада се кроз сутон у коме гасну боје и сјај, потом кроз сумрак када њен тамни вео већ покрива пределе и ствари, а само још хоризонт одолева, сабласно блед. Тек потом долази мркли мрак. Зими ноћ пада, стушти се на свет у један мах и преплави га. Те дуге зимске ноћи, у којима Сунце губи снагу, најопасније су.
Када једни другима пожелимо лаку ноћ, наивно верујући у моћ речи, и легнемо у постељу – ноћ овлада нама. Насупрот дану, који је попут неког божанства сам против свих, па зато и немоћан, ноћ је са сваким од нас понаособ, лицем у лице, можемо да јој осетимо дах. Они које ноћ буди кажу да је тешка, лепљива, час хладна, час врела, препуна мразног зноја, који се по човеку хвата као иње, мрзне му и влажи постељу и тело, увлачи се у душу.
Кад се људи повуку, спусте резе и закључају браве, њихов свет је само њихова кућа. Све остало заузела је ноћ, ноћ и њена бешумна бића. Тако је одвајкада – ко живи у ноћи мора бити тих, јер у тишини, у глувости, у муку је снага ноћи, а она је неизмерна и тешко оном ко је искушава. Свако свêтло и брзо око, свака нечујна шапа и кобна канџа, паперјасто крило и оштри кљун, мора увек бити на опрезу да не повреди тишину ноћи. Иначе – ноћ ће их прогутати. Из те ноћне тишине, из њене таме израњају и наша бунтовна бића – вампири и вештице.
Некада, када су постојали петлови, муке ноћи трајале су до њиховог првог певања, око један сат после поноћи. Данас, када се дан продужава светлима и буком, када људи мисле да ће тако преварити ноћ и када петлова више нема, мучење траје све до првог прозрака сунца, до освита, освитка, или сванућа, када свет осване у свом меком сивилу без боја. Освит је прва предстража дана, као што је сутон прва ноћна ухода. Тада мученици ноћи, ако су из ње изашли, могу да уснују свој сан, обасјани и умирени светлошћу.
До идуће ноћи. У коју сад улазимо!

ПРОГНАНА БИЋА



ОВДЕ можете преузети промотивни PDF


Посвећено свим оклеветаним бићима!
У дане када су угрожени извори васколиког живота и лепота над лепотама света, као да свети гајеви и столетна стабла из прошлости негде у даљини шуме тугу над потоњим временом.
професор Војислав Ђурић


Постоје чудна бића.
Некада су боравила ту, око нас, у ваздуху, у водама, на гранама дрвећа, у трави, на крововима кућа и у оџацима. Лутала су, обично ноћу, раскршћима и дрвљаницима, скупљала се на буњиштима и гумнима. Долазила су и са краја света, из предела у којима петлови не певају, где се не зна за глас рога.
Та бића су била и добра и зла. Како које! Нека од њих су волела да помажу људима и да им се нађу у невољи, нека су правила ситне злобе, пакости и неслане шале, а било је и оних која су чинила зло и због нечег се светила. Свако од њих је имало неки свој разлог за добро, за шалу, пакост, или зло, а људи су мислили да познају те разлоге, ма како чудновати они били.
Данас, када више нема кровова и оџака, када се ни најстарији не сећају шта би то било гумно, када су раскршћа начичкана шареним светлима која трепћу и стакленим очима што мотре непрестано и нетремице, а сваки предео постао крај света, јер нема петлова и њиховог јутарњег кукурикања сунчевом руменилу, данас су се та бића повукла, побегла у планине и шуме које су још преостале. Тамо чекају своје последње дане, заједно са дивљим животињама, дрвећем, травама и изворима, и трепере скупа с њима, као јасике, у страху од ишчезнућа.
Клеветана и опањкавана вековима, не могу она да кажу ништа у своју одбрану. Ћуте и чекају безразложну освету, нема и преплашена пред разулареном и бесвесном људском свемоћи.
Њима, док су још ту, посвећена је ова књига.

ВИЛЕ И ЗМАЈЕВИ




ОВДЕ можете преузети промотивни PDF


(псст... тихо...)

Читаоче, од овог тренутка морамо бити посебно пажљиви, прибрани и тихи, јер улазимо у свет ћудљивих и флуидних бића и сваки наш немар и непажња, свака наша лакомисленост, на коју смо навикли у уобичајеном свету, сакриће понеку лепоту, шум или драгоцен мирис ових створења. Улазимо у непрегледне, тамне шуме и ступамо на осунчане пропланке, пливамо и питомим и дивљим водама извора, река, језера и једног мора, корачамо процвалим ливадама и пашњацима и пратимо пловидбу облака над њима. Улазимо у вилински свет, свет слободан од две најтеже нужности – нужности смрти, којој подлежу људи, и нужности вечности, на коју су осуђени богови. А сада, само тихо и обазриво! Крочићемо у свет лепих и слободних бића.