Kad je Tolstojeva Nataša Rostova otišla prvi put u operu nije ona tamo
zatekla ništa hvale vredno. U raskošnom pozorištu umesto uzvišene drame jedna
je debela gospođa, sa veštačkim pletenicama, bežala ispred nekog ništa manje
debelog gospodina. Gospodin je, uz to, bio neprikladno i nepristojno obučen, u
štramplice, koje su još više isticale njegovu debljinu, i nosio je drveni nož
za pojasom. Slično se dešava i sa onim putopiscima po egzotičnim krajevima,
koji umesto domorodačkih magijskih obreda vide tek klanje svinja i kokoški.
Istovremeno, nije im neobično što u vlastitoj religijskoj praksi jedu i piju
nečije supstituisano telo i krv.
Naše je viđenje sveta, očito,
uslovljeno društvenim kodovima, koje neprimetno, i za većinu bezbolno, usvajamo
kroz socijalizaciju. To je automatizovan pogled koji ne vidi ono što gleda, već
ono što treba da vidi. Svet je unapred zadan i da bi ga uopšte videli potreban
je pogled deteta, stranca, čudaka, psihotičara.
Ili, a o tome je ovde reč –
umetnika.
Viktor Šklovski i ruski formalisti
mislili su da je jedna od osnovnih odlika istinske umetnosti očuđavanje,
začudnost. To bi onda značilo umetnikovo stranstvovanje (остранение) u svetu,
večitu poziciju nepripadajućeg i drugačijeg. Uostalom, zar i u engleskom čudan,
čudnovat, nije strange, a stranac – stranger. Nismo više u pitanju mi, a to
je najvažnije, već je onaj ko nas vidi drugačiji, čudan. Nas je mnogo, ili bar
dovoljno za uljuljkujuće samozavaravanje, a on je sam. I to je jedini argument
da smo u pravu, to što, za razliku od njega, delimo istu sliku sveta. Ovakav
odnos umetnika i okruženja jedno je od bitnih svojstava avangarde, kojoj su,
nimalo slučajno, pripadali i oni formalisti.
Oneobičavanje najčešće funkcionište
tako što se snižava, ili derogira simbolička ravan predmeta, bića, ili
događaja. Kod Miše Perića ono deluje u suprotnom pravcu. Njegovi skulptorski
modeli su svakodnevne, prozaične i upotrebne stvari: kišobran, pečat, torba,
mikser, vadičep, prazna tuba, audio i video kasete. Uvećani, izvedeni u
nepripadajućim materijalima (najčešće drvo, čelik i životinjski ostaci),
obrađenim u krajnostima, tako da ili negiraju, ili do paroksizma ističu
vlastitu prirodu, ovi predmeti gotovo da počinju da liče na relikvije nekog zaboravljenog,
ali bliskog kulta.
Skulpturalna poetika Miše Perića
zasnovana je na oneobičavanju, začudnosti, drugačijem pogledu stranca i
izgnanika. U večnom i neutešnom ponavljanju svih stvari na svetu on je izgnanik
bez izgnanstva, jer nije on napustio prostor, mesto, već se sve promenilo oko
njega, toliko jako i toliko radikalno, da mu je, milostivo, prepuštena samo
pozicija stranca. U ove, evo već više od dve decenije kako se sve oko nas
raspada i truli, od kako su došla, tako,
vremena kad pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati, mnogi je
tako pretvoren u stranca, u čudaka, u psihotičara, baš zbog toga što je ostao u
saglasju sa samim sobom, što se nije promenio i pristao na nova pravila igre,
što nije zatancao uz makabričnu muziku krvi i tla, što nije bio zasenjen
prstenjem i ogrlicama sa odsečenih prstiju i preklanih vratova. U te dve
decenije nad piramidama moroderski opljačkanih leševa nastala je čitava klasa
novih gospodara i to od one već pominjane fukare. I oni, kako to obično sa gospodarima
biva, nemaju milosti.
Miša Perić nam to stanje pokazuje
svojom skulpturom Jukebox Srbija. To
je razvraćena harmonika - instrument sa oprečnim konotacijama - načinjena od
čelika i mesinga, sa mehom od nagorele, crne topole, koji izrasta kao mračna gljiva.
Svud naokolo vise metalne trake, dok se oba kraja harmonike tope i postaju
nalik degenerativnim, organskim formama. Samo se još vrhovi dirki i dugmića
sjaje prigušenim mesinganim sjajem, kao da pamte dodir nečijih prstiju.
Vremenom, kako Perić prepušta svoje skulpture starenju, taj jedva primetni sjaj
će nestati, a sa njim i poslednja uspomena šta taj predmet pred nama zaista
jeste. Nestaće i najskormniji trag veselja, radosti, ludosti i patnje, tuge
života i ljudskosti i ostaće samo korozivno rastakanje.
I u radu Ostaci našeg dana ponovo se vraća asocijaciji zvuka. To je
monumentalna skulptura-mobilijar, veličine gotovo tri puta dva metra, sa
trideset tri džinovske audio kasete, čija forma zavisi od prostora u kojem se
izlaže. Ako u Jukebox Srbija vreme
menja delo, ovde to čine i vreme i prostor, ako je tamo reč o razvraćenoj
harmonici, ovde se radi o isposuvraćenoj utrobi. Skulptura prkosi gravitaciji,
ona predstavlja zaleđeni trenutak nalik onom koji dožive učesnici u
saobraćajnoj nesreći, kad adrenalin jurne svom silinom i, nemoćan da proizvede
beg, zaustavi sve u vazduhu: naočare za sunce, osveživač vazduha u obliku
jelke, novine koje nikada neće biti pročitane, zeca koji donosi sreću. Kad se
sve spusti više neće biti onoga koji bi mogao sve to da pamti, a plišanog zeku
će natapati krv. Takvi su Perićevi Ostaci
našeg dana. Oni se posmatraju u strahu da će se srušiti i slomiti i da će
tim slomom nestati deo nas. Razmotane i zamršene audio vrpce su čas od
pouzdanih, obojenih metalnih traka, čas su prepuštene neumitnoj koroziji koja
ih razjeda. To mogu biti snimci muzike koja nas je gradila, sa kojom smo
stasavali, ali mogu biti i vrpce života, poput onih Beketovih, zabeleženi
glasovi ljudi, prijatelja, ljubavnika i ljubavnica, dece, naše, ili tuđe, ako
svoju nismo imali, snimci roditelja koje smo načinili u strahu od njihovog
iščeznuća i u strahu od vlastite samoće. I sve to sad stoji rasuto u zraku. Iz
jedne kasete proviruje majušno, groteskno ljudsko lice kroz čija usta probija
čelična traka, u drugoj vidimo lepi metalni list. To su Ostaci našeg dana, onog dana u kojem smo se izgubili i iz kojeg
nećemo naći izlaz.
Nije nevažno ni kad se to trenutak,
kad se vreme zaustavilo, kad je u njemu, kao u večnom ledu nestao čitav jedan
svet. Audio kasete sugerišu da se radi o osamdesetim godinama prošlog veka,
kada su one najrasprostranjenije.
I drugi Perićevi radovi, kao što su Mikser i Vadičep, vladaju sličnom osećajnošću. Prozaičnost naziva je tu da
nas dodatno dotuče. Mikser je velika
skulptura, od gotovo metar ipo, sačinjena od širokih metalnih traka, savijenih
u obliku ručnog miksera. Između tih traka su moćne lopate jelenskih rogova.Vadičep je uspravna, drvena skulptura,
načinjena od trešnjinog drveta, sa metalnim krajem, na koji se nastavljaju
ukršteni, spiralno savijeni ovnujski rogovi. Na metalu je intervenisano
aparatom za varenje, tako da ima bobičastu, rožnatu strukturu, koja se prirodno
nastavlja u strukturu rogova. Čitava skulptura, sva crna, osim rogova, sa
raširenim rukohvatima, postavljena je na belu kravlju kožu, sa svetlosemđim i
crvenkastim pegama.
I u Mikseru i u Vadičepu
prisustvo rogova ruši funkcionalnost, ali Perić insistira na njima. Mikser i Vadičep, dinamične forme kao stvorene za vrtložni pokret, najednom
postaju zagonetni predmeti, sa gotovo mističnom, sakralnom namenom.
Monumentalni, snažni i čudni stoje pred nama i kao da ih prvi put vidimo.
Perićev skulpturalni jezik je
zauman. (Eto ponovo avangarde i kubofuturiste Kručoniha.) On je bliži uzviku,
uzdahu, onomatopeji, tautologiji i brzalicama, istinskom eksperimentu, nego
razgranatoj, zavodljivoj i privlačnoj sintaksi. Time se on, na neki način,
približava dada izrazu, iz kojeg je proizašla čitava avangarda, gadljiva na
floskule i besramni savez nekrofilnog društva i njegove umetnosti.
Živimo u zemlji mrtvih, zemlji pod
večnim monohromatskim svetlom ranog svitanja, ili kasnog sumraka, nalik na
paganski donji svet, bez boja i radosti, poput prašnjavih, pepeljastih i sivih
duša, zemlji u kojoj starce umrle od gladi jedu njihovi jadni i gladni psi,
zemlji koja nam se u lice ceri nakaznim i ciničnim, fukarastim osmehom novih
elita. Zemlji koja ima svoju “umetnost“. Uživa se u laži, licemerju i opseni. Slavi se smrt.
Skulpture Miše Perića nas, kada bi
to nekoga zanimalo, neprestano podsećaju na to. One kao da pitaju: Ima li
živih?
