Странице

недеља, 02. март 2014.

ЧУМА (КУГА, МОРИЈА)



     Чуме живе на крају света, у једној засебној земљи која се зове Чумина земља или Чумин вилајет. Оне тамо имају своје мужеве и децу и своје домове. То је лепа земља и то су сређене и уређене куће. Стално се тамо нешто пере, чисти и риба и бела се платна суше на сунцу. Чуме брину о свему у свом свету.
     Ако скупите децу чума и питате их шта замерају својим мајкама, она најбрзоплетија ће вам одмах рећи – строгоћу. Промућурнија међу њима потом ће повикати, у глас, као да бране мајке: „Нису оне строге, оне су правичне“. Само понека од девојчица, од оних што ћуте и ништа не кажу, знају да није зец ни у строгоћи, као мани, ни у правичности, као врлини – већ у одсуству. Њихових мајки нема, нису с њима, јер оне стално живе у ишчекивању нечег што ће доћи и што их очито плаши. Тако чуме понекад гледају у децу, а не виде их, спусте им руку на косу, а не милују је, већ као да им преносе предосећај последњег поздрава. Тихе девојчице не замерају ништа својим мајкама чумама, нити их славе, оне их једноставно воле. И тако мале – брину за њих. И само оне ће постати чуме, јер су заражене бригом.
     А шта то чуме ишчекују и шта их брине?
     Дође, тако, неко време кад чуме морају да оду из своје земље и да раде оно због чега су створене – да убијају људе. То је увек неко опако време, када зло, пакост, грамзивост, похлепа и завист зацаре светом, а ишчезне свака врлина. Тада чуме добијају књигу у којој су имена оних које морају да уморе. И оне крену светом. Многе се више никада не врате у свој вилајет. Страдају у оном свету зла, или пресвисну од муке над својим делима. Оне које се врате гледају у своју децу, а не виде их, спусте им руку на косу и забораве да је помилују. Оне чекају следећи позив.
     Чуме су обичне жене, али се људима указују као стравичне: са два пара очију, у која нико не може да погледа, са огромним бабурастим, краставим носом, са јаким рукама и снажним шакама.
     Оне могу да убијају стрелама, које носе у тоболцу пребаченом преко рамена или у некаквом лончићу, или само додиром једног свог прста – по челу човека, или испод носа, или једноставно погледом. Ко је имао несрећу да му се поглед заплете у вртлог чуминог двоструког пара очију, тај то сигурно није причао унуцима. Јер, отишао је тамо где ни приче, ни унуци не постоје, где не постоји ништа.
     Људи су настојали да умилостиве чуму. Тепали су јој и звали је из милоште и страха кумом и тетком, остављали су за њу свежу воду и чешаљ, јер су знали да чума воли да се умива и чешља, чистили су куће у изненадним нападима уредности, спремали су јој поклоне у храни и пићу. Каткад би те поклоне остављали у суседном селу, надајући се да ће чума поморити њихове комшије, а њих заобићи. Када би наишла на такве поклоне чума би се увек враћала дародавцима. И гле чуда – њихова имена су била у књизи.
     Понекад су људи, у страху, чинили најневероватније ствари. Нашли би два младића, браћу близанце и два црна вола, рођена у истом дану, а онда би момци упрезали у плуг волове и оборавали село, правећи заштитни круг око њега. Још чудније је било када би у глуво доба ноћи у плуг упрезали девет нагих девојака, а сам плуг давали у руке најстаријем човеку у селу. Старац би посртао, једва способан да хода, а камоли да оре, док би девојке унезверено чекале да се заврши њихова голгота. Оно што, при тим обредима, није слутио нико од људи, јесте да чума седи негде по страни и мирно их посматра, знајући да никада неће успети да затворе савршен круг. Увек ће остати неки пролаз за њу, јер да није тако њихова имена не би била у књизи.


Прича о Чуми и о дечаку са насмешеним псом

     Чумина књига је најчуднија књига на свету. Она споља личи на стару купусару коју на окупу држе још само тврде корице, али када се отвори чини се да странице нису сачињене од папира, већ од песка. Могуће је отворити само ону страницу на коју је дошао ред, а оне претходне, ишчитане, већ су нестале. И слова су таква, некако сипка и нестална, као да ће сваког часа склизнути, остављајући само прашњави траг. То је књига људских судбина и зато је све у њој песак и прах.
     У тој књизи су имена оних који морају да умру. Али једном је у њој писало да треба поморити читаво село, а сачувати само једног мушкарца и једну жену. И њихова имена су била ту. Чума је поштедела село, а убила оног човека и ону жену и дуго је стајала над њиховим тек рођеним дететом, које још није имало име. Када се вратила у свој вилајет њена књига је имала један лист и на њему су била она два имена. Чума је гледала у слова која је лагано развејавао вилајетски ветар и тек тада схвати да је погрешила.
     Годинама касније у Чумин вилајет су стизале вести о оном детету без имена. Дечак је постао сеоски роб, чувао је стоку и радио најпрљавије послове за које није добијао ништа, чак ни храну. Спавао је у шуми и на пољима, а зими би га пуштали у штале и сенике. Јео је корење, дивље воће, печурке, а када ничега не би било, кад снег завеје и мраз завлада, хранио се отпацима са сеоског ђубришта.
     Чума није успевала да заборави своју грешку, а приче о дечаку само су јој додатно досипале со на рану. Једног дана пребаци тоболац преко рамена и крену, по други пут, у оно село.
     „Уморићу га“, мислила је. „Тог дечака ћу уморити. Боље је да га нема, него да живи таквим животом. Требала сам то учинити одмах, док сам стајала изнад његове колевке“, понављала је.
     Али кретала се спорo. Као да не жели да стигне у село. Око ње је било пролеће, све је озеленило, а птице су крилима и песмом пресецале мирисави ваздух. Сатима би седела крај прозирних потока, посматрајући сребрнкаста леђа риба и вилине коњице како лебде над водама.
     „Кад-тад ћу морати да стигнем тамо“, помисли и осети како јој нешто голица длан. Једна се црвена бубамара, са црним пегама, кретала њеном бескрајном линијом живота.
     И стигла је, и прошла селом, невидљива као ратничка ухода, а потом је отишла на сеоски пашњак. Тамо је затекла дечака како чува дугорога говеда. Био је мршав, у ритама, а око њега је трчкарао бели пас, тако бео да таквог пса никада није видела. Чума им приђе, а пас се спусти на задње ноге и погледа је, велики и бео. И Чума се могла заклети да јој се пас смеши.



     — Мајко, ти ниси одавде! — рече јој дечак.
     Чума се стресе. Никада је нико није назвао мајком, осим њене деце, и никада ниједан човек није разговарао с њом. Увек су бежали, престрављени и уплашени.
     — Не, нисам! — рече.
     — А одакле си? — упита дечак.
     — Издалека. Са краја света — одговори Чума.
     — А ја сам мислио да свет нема крај — рече дечак.
     — Све има крај — одговори Чума и погледа поново оног пса, који јој се смешио.
     — Нигде нема таквог пса — рече дечак, као да јој чита мисли. — Као штене, мало штене, тек прогледало, био је жут. А овде штенце бацају у реку. И њега су бацили и још три штенета. Био је фебруар и ја сам се скинуо и скочио у воду и извадио га. Кад смо изашли на суво постао је бео, као онај фебруарски снег. Срце му је једва куцало, а ја сам га завукао испод кошуље и грејао сам га сатима и дувао сам и дахтао у њега. Много је пропатио, остављен и бачен у хладну воду.
     — А ти? — упита Чума. — Да ли је теби било хладно?
     — Друго сам ја! — рече дечак.
     — И сваку жену зовеш мајком? — упита Чума.
     — Моја мајка је умрла — рече дечак. — Ни лица јој се не сећам. Никада ником нисам рекао мајко, до малопре.
     — А зашто си мене тако назвао?
     — Због твојих очију — одговори дечак.
     Чума се сети да је дечак људски створ и да сигурно види на њој два пара очију, да му је страшна и да жели да је умилостиви. „Болест се већ уселила у њега“, помисли.
     — Имам четворе очи? — упита Чума.
     Дечак се насмеја, раздрагано, а бели пас, чувши смех, приђе и поче да му лиже лице. Дечак га ухвати обема рукама за уши и пољуби га у њушку.
     — Немаш ти четворе очи — смејао се и даље дечак, мазећи пса. Чумино питање га је, изгледа, баш развеселило.
     — Ти имаш два тужна ока! — рече јој. — Као да си неког оставила, можда децу. Зато сам те назвао мајком. Да те утешим и подсетим на њих.
     — А како се зовете, вас двојица, ти и твој пас? — упита Чума.
     — Немамо ми имена. Мени га нико није дао. Зову ме како стигну, обично ленштино, смрдибубо, лезилебовићу, чумино копиле… А ја нећу да дам име овом белом другу. Чини ми се, кад бих га некако назвао, да би намах престао да се смеши, а мени је његов осмех једина утеха. Ми смо безимени — рече дечак.
     — Добро, безимени. Видећемо се ми још.
     — И ми бисмо то волели, мајко! — довикну јој дечак.
     „Дечак је здрав и чудесно жив“, помисли Чума. Био је он, после белог пса, друго изненађење у Чумином дугачком животу. И све у истом дану.
     Чума крену кроз село. Залазила је у куће, посматрала људе – мушкарце, жене, децу – седела је поред њих за столом, слушала је шта говоре, пратила их ујутру у поље и навече у постељу. Била је свугде, нечујна и невидљива, у жељи да сазна шта не ваља са тим селом.
     Људи су се свађали, псовали и грдили, смишљали лажи и међусобне злобе, жене су тукле децу, мушкарци и жене и децу, а деца су се млатила међусобно и мучила животиње. Свако ко је имао зрнце снаге и моћи трудио се да то покаже и да се искали над слабијим. И тако, корак по корак, све док се бујица зла и разулареног беса не би завршила над убијеним мачкама и рашчереченим жабама. А сутра све испочетка.
     После пет-шест дана било јој је свега доста. Седела би негде у углу, слушала псовке, ударце, кукњаву и плач и посматрала бубамару на свом длану. У кретању тог мајушног бића, у томе како је расклапало свој лепи црвено-црни оклоп да би затреперило тананим крилима испод њега, налазила је она прозрак спокоја и мира. Сети се смешка оног белог пса и дечака коме је тај смешак једина утеха и помисли да јој је сада све јасно. Стави бубамару на раме и први пут, после дуго времена, утону у сан.
     Сутрадан у селу наста стрка. У једном су дворишту нашли растргану кокошку и гомила разјарених мушкараца дала се у потрагу за кривцем. Неки су носили српове, други ножеве и секире, а највећи од њих вукао је са собом дебело уже. Оно мало мачака и кукавних паса у селу већ се разбежало пред опасношћу, када гневни гониоци на сеоском тргу, испод разгранатог храста, угледаше насмешеног пса. Посматрао их је, смешио се и вртео репом. Сељани га опколише, а он седе у средиште узаврелог људског круга и накриви мало главу, као да се чуди. Тад онај грмаљ направи омчу и намакну је псу око врата, а други крај ужета пребаци преко гране храста. Уже зазвижда и пас се нађе обешен, високо горе, изнад глава мучитеља. Копрцао се и махао ногама као да плива, као да кроз густи пролећни ваздух жели да се, са смешком, успне на небо. Чума скочи на дрво и снажно повуче онај крај конопца који је био у грмаљевим шакама. Човек врисну, раширивши окрвављене дланове, попут мартира који показује своје ране сведоцима, а пас се стропошта на земљу.
     Тад се појави дечак са огромном врећом на леђима и стаде пред забезекнуте сељане. Завуче руку у џак и помолише се риђе уши и шиљаста њушка и два крупна, коса ока, а онда читаво тело младе лисице, склупчано, скривено пламеноцрвеним репом.
     — Она је крива — рече дечак.
     „Како је лепа!“, помисли Чума, горе, на грани храста.
     Онај грмаљ одраних дланова крену да ухвати лисицу за врат, али је дечак, трен пре тога, пусти. Лисица се дочепа на ноге и побеже, а кад осети да је на сигурном поносно подиже реп и махну њим, као заставом.
     Један од сељана, највећи подлац међу њима, сав сив и смежуран, рече дечаку:
     — Лисице, ласице, јазавци, дивљи вепрови, мачке и пси, то су твоји пријатељи. Ти си се, чумино копиле, одродио од људи. Следећи пут, кад се нешто овако деси, висићеш на овом дрвету.
     И сељани се разиђоше, док је онај повређени дувао у дланове. Испод храста остадоше дечак и насмешени пас, а горе, у гранама, Чума.
     — Хвала ти, мајко! — промрмља дечак.
     Одлазили су, дете и пас, а Чума у крошњи дрвета осети како јој бубамара мили низ врат. И насмеши се.
     — Голицаш ме — рече бубамари, као да жели да оправда онај осмех.
     Навече, на реци, Чума отвори ону своју књигу. И под месечином јасно је видела како из пешчане странице израњају слова.
     А у поноћ неко закуца на врата оног сивог, смежураног човека. Он се прену из сна и ослушну – ноћна тишина, па потом хукање сове. Таман кад помисли да је сањао, зачу он поново куцање на вратима.
     — Ко је? — дрекну човек.
     Али одговора није било. Само још јаче куцање.
     Човек устаде, зграби секиру коју је, као и већина сељана, држао крај довратка и отвори врата. Угледа тачно испред себе ужасно лице жене са четири ока. Више није могао да одвоји поглед, ни да се покрене, као да му се душа заплела у игри оних зеница. Жена подиже руку и додирну га кажипрстом изнад горње усне. Нешто га заголица, као да му је бубамара прошетала врхом носа и човек поче да кија. Кад је подигао главу жене више није било, али јасно је чуо куцање на комшијиним вратима.


     Неколико дана после овог поноћног куцања разболеше се сељани који су учествовали у хајци на белог пса. Прво их ухвати грозница и поче да их тресе, час им је било хладно, час су горели у врућици, потом им искочише чворови по препонама и испод пазуха и влажни кашаљ поче да их дави. Губили су присебност, нису знали где се налазе и бунцали су, најчешће о жени са четворо очију и некаквој бубамари.
     Селом завлада ридање и плач, а куће оболелих здрави су заобилазили у широком луку. Испред њих би палили гомиле ђубрета и смећа, у нади да ће смрдљиви дим спречити болест да се шири.
     Кад први сељани умреше дечак пронађе Чуму на обали реке. Седела је, руку положених у крило и зурила у своје дланове.
     — Ја знам ко си ти, мајко — рече.
     — Ко? — упита Чума, не одвојивши поглед од дланова.
     — Ти си Чума, Морија, ти мориш људе.
     — И? — прозбори Чума, не подижући главу.
     — Грешиш — рече јој.
     — Само једном сам погрешила, док си ти још био у колевци. Више не. Сада само читам књигу.
     — Грешиш, грешиш — рече јој дечак. — Они немају ништа. Они су беда света и зато једу један другог и сами себе, јер немају ништа друго. Та слова, у песку твоје књиге, можда израњају јер ти то желиш, јер желиш да исправиш грешку.
     — Ти то бринеш за њих? — упита Чума.
     — Бринем. Када бих могао сам себи да дам име назвао бих се Брига.
     — И шта хоћеш ти, Бриго, од мене? — упита Чума.
     — Да престанеш да их мориш. Кукавци то нису заслужили.
     — А шта нудиш заузврат? — рече Чума и устаде. Одједном се учини да је некако превелика, прекрупна и ужасно јака.
     Бели пас стаде испред дечака, као да жели да га заштити, али не престајући да се смеши, а дечак рашири руке и слегну раменима.
     — Као да ја нешто имам! — рече.
     — Имаш! — рече Чума. — Имаш бригу. Ти си Брига. Зато ћеш поћи са мном!
     Дечак се сневесели.
     — А шта да радим са својим белим другом? — упита.
     — Остави га овим добрим људима, о којима толико бринеш — одговори Чума.
     — Радије ћемо заједно! — уздахну дечак.
     И кренуше у Чумин вилајет, док је сунце залазило иза највиших борова, дечак са насмешеним псом и Чума са бубамаром у коси. Дечак је тако постао прва и једина мушка чума.



     У Чуминој земљи белом псу је било лепо. Онај његов осмех освојио је читав вилајет. Деца су га волела, играла се с њим, вукла га за реп и уши, купала га у потоцима, хранила ђаконијама. Али дечак га је понекад гледао као да га не види, спуштао би му руку на главу, између ушију, и заборављао да га помази. Само би тад бели пас престајао да се смеши. Бринуо је за дечака.


понедељак, 06. мај 2013.

Salko Ćorkan, ili o euforiji

     Kažu da euforija dolazi od osnove phérein, što znači nositi, i prefiksa eu, koji znači dobro. Dakle, zanos, ushit, veselje, razdraganost i sreća tek su dobro nošenje. Ako se iskreno zagledamo u dubine vlastite egzistencije priznaćemo da tu ima istine; život je tako težak da njegovo dobro nošenje predstavlja sreću. Oni koji pod tim teretom ropću, posrću i padaju – nesrećni su, izvan euforije su i zanosa, i to je tako jasno i belodano da se ne mora dokazivati.
     Mišel Turnije će svoj ponajbolji roman Kralj Vilovnjak zasnovati na toj reči – euforija. On će povezati Svetog Hristofora (onaj koji nosi Hrista) sa junakom romana Abelom Tifožom, koji će na svojim plećima iz nacističkog pakla izneti jevrejskog dečaka Efraima. Tifož misli da je čitav njegov život bio priprema za tu euforiju, dobro nošenje. Onaj ko nosi Hrista i onaj koji nosi dete zapravo drže na svom potiljku i ramenima čitav svet, oni su Atlant koji pridržava nebo. Atlanta – po kojemu je Atlantida dobila ime i čitav onaj okean u kojem se nalazila iza Herkulovih stubova – često prikazuju smrknutog i sa znacima muke i patnje na licu. Ali, sudeći po tome što nebo još uvek stoji gore i što se nije srušilo na nas – on ga dobro nosi.

Direrov sveti Hristofor

Sveti Hristofor Hijeronimusa Boša

     Salko Ćorkan se prvi put pojavljuje u priči „Ćorkan i Švabica“, iz 1921, potom u „Mili i Prelcu“, 1936. godine, gde se opisuje njegova smrt, ali ga Andrić vraća među žive i pripoveda o njemu u osmoj i petnaestoj glavi svog romana Na Drini ćuprija, napisanog za vreme Drugog svetskog rata, a objavljenog 1945. Više od dvadeset godina ovaj lik je opsedao pisca.

     Sin Ciganke i nekog anadolijskog podoficira, koji će varoš napustiti i pre nego što se dete rodi, Salko Ćorkan je kopile koje izrasta u hamala (nosača), strvodera, grobara, slugu, čistača tuđih nužnika i kasablijsku ludu, ispod koje su na društvenoj lestvici još samo višegradski psi.
     I on nosi decu, ali daleko od one metafizičke uzvišenosti. „Bolan, bolan, ja izmećarih šesnaest godina u Suljage. Eno mu četiri sina, sva četiri sam ih ja na noge podigao. Djeca bijesna, kô gospodska, pa mi uzjaši za vrat a nogama me tuče u prsa, još im otac nabavio mamuze i kandžiju, pa bije li bije. A ja trčim i ponjiskujem kô at, samo rukom zaklanjam oči, da mi ih ne izbije.“
     Ćorkan zna da je on nešto drugo od onog čoveka koji se svaki dan pojavljuje u kasabi, koji peva i igra, kojeg ponižavaju, zna da je stvoren za nešto više, da mu je srce veliko i da može da ponese celi svet.
     „Ama, srce je u mene!… Sva čaršija zajedno nema srca koliko ja.“

     Kad se u Višegradu pojavi cirkus Ćorkan će prvi planuti ljubavlju prema igračici na žici i zapaliće njom svu varoš. Gazde i dućandžije počeće da maštaju o pehlivanki u kratkoj suknjici od žute svile i crnim čarapama, koja lebdi iznad njih, u vazduhu ispod cirkuske šatre, držeći se samo za zeleni ambrel. Za kasablije u tom izloženom telu oskudno odevene tuđinke žene ima nečeg sramnog i stidnog, gotovo bolnog, što im draži i šašolji dijafragmu, što se pretvara u nekakav ushit nad tuđim poniženjem i padom.
     Za Ćorkana, Švabica na žici njegova je suprotnost: ona lebdi, laka i eterična, oslobođena stega ove zemlje. Dok misli o njoj na um mu padaju sva ona burad, džakovi soli, brašna i žita koje je preneo, kojima bi, čini mu se, mogao zatrpati i prekriti čitav Višegrad. I onda dođe sebi težak i trom, pritisnut i stešnjen, nedostojan nje i njene vazdušaste lakoće.
     (Istina je da Švabica „umorna od bijede, od godina i putovanja“, od svog majmunskog posla, jedva čeka da legne i zaspi u cirkuskim drvenim kolima, ofarbanim u zeleno.)
     A nakon poslednje noći cirkusa, u kojoj će čaršija prsnuti kao čir, gazde će plaćati globu, a samo će Ćorkana tući. Tući će ga Ibrahim Čauš, tačno onako kako mu je naređeno, volovskom žilom potopljenom u sirće, dok batinama ne istera vasceli ljubavni jad i bol, sevdah iz njega, dok mu se, Salku Ćorkanu, reči molbe i preklinjanja ne izgube u grlu, dok se ne pretvore u beličastu, prskavu penu na usnama.
     Izbezumljen od bola Ćorkan će utonuti u san, u kojem će cvileti „kao što čine mala štenad“.
     Ali osam dana potom pojaviće se u čaršiji, preplićući nogama i igrajući, sviraće na nekoj zamišljenoj šargiji i pevati: tiridam – tiridam, gluv za zlobna dućandžijska dobacivanja.
     „Samo napola čuje da mu dovikuju, a ne vidi nikog. Nešto mu oči zalijeva, kao suze, kao veselje. Sve je nepromjenjljivo i istinsko na svom mjestu. Nije to čaršija, nego radosno more, tako je duga i široka.“

     Tri-četiri godine kasnije u Bosni, pod austrijskom okupacijom, pojaviće se rum, piće jače i mirisnije od rakije. Prodavaće se u bočicama od dva deci. Ćorkan će ga namah zavoleti, posebno zbog njegove etikete, na kojoj se vidi naslikana mulatkinja sočnih usana i sjajnih očiju pod slamnatim šeširom. Ispod njenog lepog torza u lakoj tkanini piše crvenim slovima – Jamaica.

     (Istina je: „Ta egzotika za Bošnjake u poslednjem stadijumu alkoholizma, neposredno pred delirijum, fabrikuje se u Slavonskom Brodu kod firme Eisler, Sirowatka & Comp.“)
     Ćorkanu taj uspravni pravougaoni, šareni papir donosi mirise južnih, dalekih mora, titraje i odsjaje toplih i lenjih voda, šum palmi i njemu nepoznatog drveća nad čijim krošnjama lete ptice jarkih boja i kroz čije lišće ćarlija podatni vetar, blag i mek, kao poljupci u snovima, što dođu iznenada i preplave nas milinom, poput nežne letnje kiše. Javlja mu se san o ženi, bliskoj i istovremeno dalekoj, jer drugačije ne ume da je misli, o ljubavi koja negde mora da postoji i u koju ne prestaje da veruje.
     A onda se u Zarijinoj mehani, u pola glasa, začuje pesma:

          Akšam geldi, sunce zajde;
          Na tvom licu više ne sja.

     I on se strese. Svim obesnim i pijanim gazdama oko njega – a i sam je pijan, gotovo da mu se čini kako se pijan i rodio – to je samo pesma, a njemu je istina: suton koji dođe i pogasi sjaj, a prostre meke senke po obrazima, usnama i očima žene i sad prigušeno sja sámo njeno lice, nekom svojom unutarnjom svetlošću.
     Onaj pevač nastavlja dalje, sve polutiho, okrećući nož u Ćorkanovom srcu:

          Da mi se je ogrijati
          Na sunašcu kraj tebe!

     „Umri Ćorkane!“, urlaju razuzdane gazde Salkovu omiljenu pijanačku krilaticu, i „Rum za Ćorkana!“, viču i teraju bezdušnu sprdnju, ali njemu se čini da stvarno umire, jer ne može se podneti ta lepota i nežnost, mogućnost da se dva bića sretnu i da jedno u drugom uživaju, jednostavno, kao u zracima sunca. Od te ga pomisli obuzimaju radosni i slasni trnci i kao da će se rasprsnuti od neke meke i sverazumevajuće dobrote. Kao da pesma peva baš o njemu, Ćorkanu, i njegovoj čežnji. Kao što sve dobre pesme pevaju o nama, baš.

     Nije čudno što u Ćorkanovom pogledu na ženu nema grubosti, skarednosti i prostaštva, želje za patološkim posedovanjem koje čoveka svodi na predmet, nema ničeg od onog čega je čaršija puna. Naprotiv, Ćorkanov pogled je bliži ranom Andrićevom lirizmu, ili snatrenjima Tome Galusa i njegovom naslućivanju Jelene, žene koje nema.
     Možda je to jedan od preduslova euforije, oslobađanje vlastite duše od prljavog balasta, jer takav teret niko ne može dobro da nosi.

     Ali sada smo još uvek u Zarijinoj mehani, gde su smislili novu sprdnju. Ubeđuju ga da on nije sin golotrbog askera, već čuvenog oficira iz Basre, carskog grada u Anadoliji, i da je taj njegov otac umro, a nasledstvo prigrabili prevaranti i zli ljudi. Ćorkan samo mora da ode u Basru i uzme svoje. Već mu i pasoš prave, opisuju lice i figuru Salka Ćorkana uz cerekanje – kao što je činio knjaz Miloš praveći pasoš za Vuka Karadžića – i računaju putne troškove potom, tukući se od smeha po slabinama. A kad se vrati s tim nasleđem, kažu, moći će da preotme od hadži Omera lepu Pašu, pilicu za kojom je kasaba poludela i pesme joj ispevala.
     Dok se imućne kasablije izruguju Ćorkanu Mehaga Sarač mu urla: U-bij-se! U-bij-se!
     A u Ćorkanu se meša miris kalopera, koji priziva Pašinu sliku, od koje on uzdrhti, i sećanje na mnoge trenutke na kapiji mosta, kada je stvarno želeo da se baci u Drinu, kada ga je reka gotovo dozivala, lepa i spasonosna, da mu prekrati muke. Nije ga strah sprečavao da to učini, već neki osećaj bezmernog života, koji je sada i ovde i koji se nikada i nigde neće ponoviti. Spasavala ga je euforija.

     U nekom od takvih pijanih februarskih praskozorja izašli su Ćorkan i njegova svita iz Zarijine mehane i svi krenuše na most. Podnapite bogate kasablije i ne slute da su tek pratnja, zla i sitna u svojoj zlobi, da im Ćorkan daje i uliva životnu snagu, zbog koje mogu da pucaju od smeha, jer on je sam i jedinstven, nepatvoren, a oni podeljeni i rascepljeni između dnevnog sticanja i noćnog rasipanja, stalno pod računom i rabošom, šićardžije, što život uzimaju na kašičicu, kao bljutav lek, lažni i pod suncem i pod mesecom.
     I ti uskogrudi paževi, bez vlastite snage, smišljaju novu pakost: jedni tvrde da Ćorkan sme preći ćupriju po njenoj zaleđenoj kamenoj ogradi, širokoj tek tri pedlja, a drugi se tome smeju i viču da ne sme. I jedni i drugi kližu se i teturaju, jedva da mogu da koračaju po širokom mostu ispod kojeg se isparava brza reka. I jedni i drugi se igraju tuđim životom, jer samo tako znaju i samo se tako usuđuju na igru.
     Kad Ćorkan u svojim kundurama stupi na ogradu isprva je težak i trom, provalija i magla nad njom ga mame, a onda ga obuzima misao o slobodi i lakoći nad ponorom, koju je već mislio, samo se ne seća kad. I on počinje da se lomi u struku, da prepliće nogama, da igra i peva: tiridam – tiridam! Uistinu, to su one misli o Švabici, eteričnoj pehlivanki. Salko Ćorkan ekstatičnim plesom iznad ponora ostvaruje njenu slobodu i lakoću, koju je sam umislio, onakvu kakvu ona, zarobljena u bolnom i rutinskom ponavljanju, nikada nije osetila.

     U „Mili i Prelcu“ Salko Ćorkan je već pred samrtnim časom. Trideset godina hamalisanja, izmećarenja i trpljenja tlake, generacije i generacije posrnulih kasablija koje je izneo na plećima, uništile su sve u njemu. On je sada suklata bez kose i zuba, koji su svi poispadali gotovo za jedan dan, sa kapom od valjane vune, prljavom i masnom, kao sraslom sa lobanjom. Oko glave obmotao je šarenu maramu, da se ne vidi kako mu iz ušiju cure bleda krv i gnoj. Tetura u olinjalom vojničkom koporanu i pocepanim aginskim čakširama čiji se tur vuče po zemlji.
     Njegovo nekada snažno i moćno telo ga izdaje, postaje preteška i bezoblična, raspadajuća vreća, koju treba nositi na oteklim i nabreklim nogama.
     Ali euforija je u njemu, još uvek Salko Ćorkan nije pokleknuo i ne ropće. Ispinje se na ruševine starog grada i tamo leži na suncu.

     Andrić je izgleda opsednut suncem, još iz vremena tamnovanja u Splitu, Šibeniku i naročito Mariboru, u ćelijama 38 i 115, 1914. godine. Iz čitavog niza pripovedaka o Tomi Galusu, njegovom literarnom drugom ja, iz nedovršenog romana Na sunčanoj strani, iz priča kao što su „Jelena, žena koje nema“, „Žena na kamenu“, „Letovanje na jugu“, to se jasno vidi.
     U priči „Sunce“ uznik u ćeliji broj 115 ima snoviđenje: „Osećao je na mahove da mu u utrobi gori i sja celo sunce i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen i da mu taj unutarnji sjaj bije i suklja na oči, na nosnice, na sve pore. Tada je imao bolne i divne trenutke velikog, nezadržljivog žitkog smeha, koji je navirao iz njega kao topljeno zlato, i tako snažno da je širio usta, kao pevač, od bojazni da se ne uguši ili da ne prsne. A sunce u njemu ne prestaje da sja, svemoćno i jedino, neiscrpno, nepresušno.“

     Jednog majskog dana Ćorkan će poslednji put „izneti“ vlastito telo na breg iznad varoši. Sedeće tamo, na srušenom zidu, izlažući telo suncu i pevušeći dve reči svoje omiljene pesme, jedine koje je uspeo da ukrade od zaborava.

          Akšam… geldi…

     Dok peva, gotovo ne otvarajući usta, muklo i iz grla, čeprka po malteru podziđa. Pod prstima oseti sitan novčić i dugo ga zagleda: pozeleneli bakar na kome se, kad se dobro protrlja, ukaže lik neke žene, možda carice odavno iščezle carevine, ili boginje. I obuzima ga blažena misao kako je sve u skladu, sve što postoji i nestaje, što se gubi i nalazi. Nešto slično je mislio odavno, oduvek, samo sad ne može da se seti, kao ni reči one pesme koju je voleo i voli, a od koje je ostao samo patrljak od dve reči u kojima nalazi slast, kao vernik u molitvi.
     I tako euforično umire Salko Ćorkan, „oseća kako, najzad, postaje ono što je oduvek maštao i žudeo da bude: velik i usamljen čovek, ljubavnik i junak, vitak i prav, tvrd, kao beli neprolazni nišan nad grobom… Sa ovog obasjanog zida na kome on stoluje i dospeva, bliži je najdalji čudesni grad na dalekom Istoku, sa svojim kulama, ženama i podvizima, nego ona šaka prosutih kuća na ušću Drine i Rzava“.
     Nije više Višegrad radosno more, dugo i široko, već je „šaka rasutih kuća“, jer se Salko Ćorkan – umetnik u sredini koja umetnost ne poznaje – uzdiže i dohvata svoj istinski lik, onaj koji je bio skriven ispod maske kasablijske lude.
     Doći će i onaj večno dozivani suton, onaj koji neminovno dođe (Akšam… geldi…) i noć potom, majska, vedra, sa mladim mesecom i zvezdanim nebom.
     „A na zidu je i dalje ležalo kratko i nepomično Ćorkanovo telo, smireno i izbavljeno, oslobođeno zauvek najvećeg od svih zala ljudskih: ponovnog buđenja.“

субота, 06. април 2013.

Utopljene žene, kod Andrića


     Čini mi se da sam oduvek mrzeo reči utopljenik i utopljenica. Te reči su kukavičija jaja, jer utopljenost je stanje onog koji je topao, ušuškan, zagrejan, ali i stanje davljenika, onog što je skončao u vodi i čije se telo lagano hladi, bledi i otiče. Eto još jednog kukavičijeg jajeta – oticati. Njegovo žumance je nabubriti, nateći, naduti se, a belance je kretati se, odlaziti, kao tečnost, kao voda. U tom jajetu je čitav svet sa svojom bolesnom raspolućenošću.

     Možda tužnu slavu najpoznatije utopljenice svetske književnosti nosi Polonijeva kćerka Ofelija. Ona neće, po Hamletovom ciničnom savetu, otići u manastir, već će posle očeve smrti najpre pokušati beg u ludilo, u kom će još samo mrmoriti starinske napeve i prebirati travke i cveće, a kad joj ni to ne uspe – utopiće se.
     Kraljica Gertruda, Hamletova majka, ovako opisuje njenu smrt:

             A ona pade sa nakitom cvetnim
             U suzni potok. Skuti rašireni
             Donekle je kao vilu nosiše.
             Za to je vreme ona pevušila
             Napeve starih pesama: kô sama
             Nesvesna svoje nesreće sopstvene,
             I kao stvorenje rođeno i vično
             Za taj element. Al’ to brzo bi
             Jer natopljeno odelo oteža
             I nesrećnicu jadnu odvuče
             Od njene pesme u blatnjavu smrt.

     Danska kraljica pre toga kaže da se sve desilo kod jedne vrbe i nabraja devojčino bilje koje se rasulo po vodi: koprivu, šeboj, božur, kandilku.

     Sredinom XIX veka Džon Mile će naslikati upravo taj prizor, kratkotrajan, u kojem kao da su svi elementi – zemlja, vazduh i voda – u savršenom saglasju, pa jadno i poludelo ljudsko biće, sa ogrlicom od ljubičica, može da teče među obalama, raširenih ruku i otvorenih dlanova, pevajući svoje pesme, zagledano u nebo i oblake, što tamo gore sasvim izvesno paperjasto plutaju.

Džon Everet Mile: Ofelija, 1851

     Model mu je bila lepa devetnaestogodišnja Elizabeta Sidal, koju je držao u kadi punoj vode, pokušavajući, u slikarima svojstvenoj sebičnoj naivnosti, da je utopli zapaljenim svećama. Liz se umalo nije utopila u toj kadi, jer je zapatila tešku upalu pluća, pokazujući još jednom da elementima nije stalo do ljudskih stremljenja i težnji i da nas svugde vreba blatnjava smrt.

Studija za Ofeliju

     Rifka Papo, iz Andrićeve priče „Ljubav u kasabi“, zametak je onog lika koji će se kasnije razviti u Aniku Krnojelac i Fatimu Osmanagić, žene što se gotovo preko noći iščaure iz svojih musavih dečijih larvi i zablistaju snagom i neviđenom lepotom, takvom da ni same ne znaju šta bi s njom i kako da je nose, već se povijaju i lome u talasima tuđe osujećene požude i zlobe. Takva je valjda i ona Katinka iz „Puta Alije Đerzeleza“ čiju kuću opsedaju uspaljene Sarajlije i askeri, a ona plače ne znajući šta je skrivila i „kud će sa životom i svojom proklinjanom ljepotom“. Ovde je i lepota, taj prozrak nade i obećanje boljeg sveta, ovde je i ona, kao i sve što štrči, prokletstvo i kazna.
Rifka Papo je prva Andrićeva utopljenica.
     „Diže se okrvavljenih ruku i dlanova, i pođe kraj Velikog hana, niz basamake koji vode ka Drini. Padala je na koljena, pridržavala se i opet otiskivala. Sa posljednjeg basamaka se baci u vodu. Oko nje se raširi košulja. Jedan čas ostade nepomična, a onda je rijeka uze na maticu i ponese.“
     Jedan tren saglasja, kao da ono što je iznedrilo lepotu želi da živi s njom, kao da joj ne dopušta da umre, kao da joj umotano u njenu košulju ne dozvoljava da iščezne.
     „A sutradan nađoše leš u jednoj zatoci, među kladama. Ribe je bjehu načele.“

     Anika Krnojelac, iz priče „Anikina vremena“, neće se utopiti, ali će reći: „Osevapio bi se ko bi me ubio“. I tako će početi da plete svoje mukle niti kako bi se to i dogodilo. Ali ne sme to biti bilo ko od kasablija, kojima je pamet pomerila i zavrtela, neki protinski, ili gazdinski sin, trgovac, ili činovnik turske uprave, prema kojima ona ne oseća ništa. Anikino lepo telo, koje živi sámo u sebi, živi u ćutanju i prezire tuđu potrebu za govorom, zna da ubica mora biti njen lepoliki, plavokosi i pomalo maloumni brat Lale, koji je od oca nasledio pekarski zanat i pekaru, ili Mihailo Stranac, jedini čovek u koga se zaljubila, a koji je, teran vlastitim strahovima, pobegao od nje. Obojica su izgubljena u ćutanju, utonula u muk, kao što je i sama, a to je Aniki jako važno – da se sve odigra bez reči, u tišini i bez izgovorenog prekora, od bitne ruke, one prema kojoj oseća bar kakvu strast. I tako ona priprema scenu svog ubistva.
     A i višegradska kasaba radi na tome. Gazda Petar Filipovac, čijeg je sina Andriju Anika zavela i odbacila, reći će Mihailu Strancu jezivo čaršijsko vjeruju: „U svakoj ženi ima đavo koga treba ubiti ili poslom ili rađanjem, ili i jednim i drugim, a ako se žena otme i jednom i drugom, onda treba ubiti ženu“.
     Tako se spremaju noževi za Aniku, u kolopletu intimnog i čaršijskog, noževi koje ona očekuje, jer kud bi sa svojom prokletom lepotom nego pod nož.
     „Na zemlji je ležao Anikin leš. Potpuno odevena, samo joj na grudima raskinuta ječerma i pocepana košulja, kao da je poginula bez borbe i bez samrtnih muka; izgledala je još veća nego obično i bila je svuda, na podu, na dušekluku i na jastucima prislonjenim uza zid. I cvet joj je bio u kosi. Krv je ostala u njoj.“
     Mihailo uzima sa ognjišta odbačeni crni pekarski nož, Laletov, uzima ga i otire krv pepelom. Potom ga zadeva za pojas, gde već počiva njegov veliki nož. Jedan od tih noževa morao je presuditi Aniki.
     Kad Anike nestane žene u kasabi su veselije, a muškarci mirniji. Sin onog gazde Petra Filipovca – Andrija se valjda zove, ili sam to možda umislio zbog grčkog andrós – ženi se. Pred prijateljima i poznanicima se hvališe: „Dušu ću ubiti u njoj“.

     Tako, kroz patnju, zablude i nerazumevanje, stižemo do Fatime Osmanagić o kojoj se pripoveda u osmoj glavi Andrićevog romana Na Drini ćuprija, a iza čijeg je kratkog života ostala i jedna pesma:

             Mudra li si, lijepa li si,
             Lijepa Fato Avdagina.

     Ponajčešće su mrtvi mudri i lepi, jer nisu više među živima i jer nas ništa ne košta da im to i priznamo.
     Fatima Osmanagić, kćerka Avdagina, jedno je od onih retkih i izuzetnih bića „koje priroda izdvoji i uzdigne do opasnih visina“ – jer joj se to može, njoj, prirodi, jer joj se sve može, bez napora i sasvim prosto – uzdigne ga i ostavi pred razrogačenim ljudskim očima kao tajnu i zagonetku u koju je nemoguće proniknuti, o kojoj se još samo mogu pjevati tužni, besmisleni i uzaludni napjevi, uzaludni kao život sâm, starinski napjevi kojima ližemo rane.
     Fatu Avdaginu udaju za onog za kog je ona rekla da nikada neće poć, kao što ni njen zaseok Velji Lug nikada neće sići u njegove Nezuke. U onih mesec dana, koliko joj je ostalo do udaje, dešavaju joj se čudne stvari. Vreme joj se duži i rasteže, kao što se događa starcima pred kraj, kad život prestaju da mere onim mnogim godinama koje su proživeli, već sa ono malo što im je još preostalo, pa se sve uspori i gotovo stane i oni postanu nalik deci što čekaju neki majski izlet, ili rođendan sa darovima i poklonima. Samo što je Fatima Osmanagić mlada starica i dete koje nikada neće dočekati teferiče i darove.
     Kao da je Fata Avdagina neko čudno biće stvoreno po prirodi da živi trideset dana, kao da je to njoj od boga dani vek.
     I prostor joj se širi i vlači – kako bi rekao jedan drugi utopljenik, V. P. Dis – i ona više ne razaznaje granice svoga tela, svojih nogu, bedara, kukova, struka, svojih ruku, ramena i očvrslih grudi. Sve se to meša sa brdima, rekom, zvezdama i noćnim nebom iznad Višegrada.
     A danju, možda baš dok peva sa rođakama koje joj spremaju ruho, ona u mislima prelazi stalno jedan te isti put: mešćema, gde će je venčati, čaršija, pijaca, most. I onda natrag: most, pijaca, čaršija, mešćema. I tako u beskraj. Nigde tu nema Nailbega Hamzića za kojeg treba da se uda, ni njegovih Nezuka, sa druge strane reke, kamo treba da ode.
     Poslednjeg četvrtka u avgustu doći će svatovi po nju. Fatima je pod crnom feredžom od čoje, na konju. I sve je kao u mislima: mešćema, čaršija, pijaca, most. A onda će, na samoj kapiji mosta, zamoliti brata da joj skrati uzengije. I baciće se u Drinu. Iza nje će, na tren, ostati još samo teški lepet crne čoje. Fatima Osmanagić, žena, crna ptica, noćni leptir, proživela je svoj tridesetodnevni vek.
     „Leš je ležao u mekanom, mokrom pesku. Talasi su ga zapljuskivali i s vremena na vreme potpuno prelivali mutnom vodom. Nova feredža od crne čoje, koju voda nije uspela da svuče, posuvratila se i prebacila preko glave; tako da je, pomešana sa dugom i gustom kosom, sačinjavala zasebnu crnu masu pored belog i bujnog devojačkog tela sa kog je bujica potrgala i svukla tanke svadbene haljine. Namršteni, stegnutih vilica, Ćorkan i ribar su zagazili u plićak, prihvatili nagu devojku i oprezno i sa snebivanjem, kao da je živa, izvukli je iz vlažnog peska u koji je bila počela da tone, izneli na obalu i tu je odmah pokrili njenom feredžom, mokrom i punom mulja.“
     Smrt u mulju i pesma:

             Mudra li si, lijepa li si,
             Lijepa Fato Avdagina.

     U „Ljubavi u kasabi“, pre nego što će se saznati da se Rifka Papo utopila, opštinski đubretar Liskić i hamalin Hubo idu po tek otvorenim čaršijskim dućanima, pričaju kako su u svitanje videli polunagu Rifku kako trči višegradskim ulicama ka Drini i zbijaju bestidne šale. I na kraju povesti o Fatimi Osmanagić skupljaju se uveče, po mehanama, dokone kasablije, ljudi čiji su životi lišeni svake lepote, časte Ćorkana i ribara rakijom i duvanom, u nadi da će saznati kako je to kad se gorda lepotica pretvori u leš, u nadi da se sve može uniziti i uprljati, svesti na meru vlastite beznačajnosti, da se svemu lepom može pljunuti u lice. Ribar i Ćorkan piju, puše, prate dim što im se vije pred licem i ćute.

     To bezočno nasilje najlakše se može iščitati u paralelama telâ utopljenica i silovanih žena. Tako u „Mari milosnici“ Andrić silovanu desetogodišnju devojčicu opisuje ovako:
     „U onoj dolji, na ugaženoj travi i razrovanoj zemlji, ležala je djevojčica. Košulja joj je bila prebačena preko glave, a djetinje tijelo kao neka stvar, malena, izgubljena i zgažena, gubilo se među oštrim sivim stijenama, na suncu. Nad njim su zujale muhe.“
     A Zuja, iz istoimene priče, „ležala je uz ogradu, svijena, splasla i smanjena, kao hrpica pocepane i bačene ženske odeće. Pokupili su je i u hasuri sneli niz brdo, do kuće“.

     Ova dva motiva, utopljene i progonjene, silovane žene, ujedinjuju se u priči „Smrt u Sinanovoj tekiji“. Alidede, ostareli derviš, vraća se posle više od četrdeset godina iz Carigrada u Bosnu, u Sarajevo. On je živi svetac. Nikada nije pušio, pio, čak ni kafu, nikada nije spoznao plotsku ljubav, a ima plave, nasmešene oči i srebrnu bradu i mirne i mlade ruke. Mudar je i smiren. Na poslednjem od njegovih kazivanja, uoči petka u Sinanovoj tekiji, na koja su dolazili dobri ljudi, pogodiće ga srčani udar. Još minut-dva mu je ostalo od života, a svetom čoveku će se umesto rajske svetlosti ukazati dve žene, na koje je odavno zaboravio, koje su iščilele. To nije bila laž, obmana, zaista je bilo tako, i tim je njihova pojava snažnija, kao gorak ukus vinovog lista, čiju je peteljku nemarno zagrizao pre propovedi, a koji mu sad, dok umire, leži i drhti na prsima.
     Jedanaest mu je godina, luta po bašti koju je poplavila reka Bosna, negde kod Zenice, prebira po naplavinama, suhom granju, pokidanim plotovima, kladama. Igra se.
     „Tada mu pogled pade na nešto neobično i nejasno. Učini mu se da je u pesku i granju video ljudsko uho i pramen kose. Okrenu se i iza sebe ugleda nago žensko telo, stešnjeno između direka i plota, preko polovine utonulo u mulju, ali rame je virilo jasno iz taloga, a malo niže protezao se beo kuk; koleno joj je bilo prekriveno muljem, a zatim se ukazao list pa prsti na nozi.“
     Četrnaest godina kasnije već je derviš u Carigradu. Jedne noći ustaje i kroz prozor gleda uz strmu ulicu, uz njenu kaldrmu koja se belasa na mesečini. Odjednom gore, na vrhu ulice, primeti ženu u belom koja trči, a malo potom i dve crne muške senke za njom.
     „Jurila je, očito izbezumljena od straha, ne štedeći snagu, kao gonjena zverka. Kad se primakla, videlo se da je raščupana, pocepana i polunaga.“
     Žena nekako uspe da dotrči do tekijske kapije i tek što ne dohvati alku na njoj, kad se spotače i pade. Jasno se čuo tup udar njenog tela o široki, uglačani kamen. Ona dva muškarca se povukoše uz ulicu. I derviš se povuče od prozora, leže u postelju i zaspa mrtvim snom koji nije trajao duže od pet minuta. Potom se budi u groznici i bunilu u kojem mu nije jasno da li je stvarno video onu sramnu poteru na ulici ili ju je samo sanjao.
     I onim jedanaestogodišnjim dečakom i ovim mladićem haraju i vladaju pomešana osećanja stida, straha i krivice. Dečak bi da zagrli majku i kaže joj šta je video, da mu ona razjasni šta je video i da li je video, i ko je taj što šalje nage žene u blatnjavu smrt; derviš bi da ustane, uveri se da je ona žena zaista pred vratima, da razbudi tekiju, pa da joj svi pomognu i spasu je. Ali i dečak i derviš miruju, njihova tela su oduzeta, kao i njihove misli koje se pred strahom od viđenog vrte ukrug: jeste – nije, nije – jeste! Srca im znaju da jeste.
     I dečak i mladi derviš zapravo su ovaj Alidede. Ili možda nisu? Četrdeset i pet godina molitve, pravednog i mudrog života i mira nije dovoljno da ih pomire. Otuda ova bol u minutu smrti, otuda gorki ukus pokrenut peteljkom vinove loze. Sve se ruši, sav dugo zidani mir rastače se kao pesak na vetru, ističe među prstima. To nije pesak abdesta, o kojem Alidede pouzdano govori svojim carigradskim softama, ucveljenim njegovim povratkom u Bosnu, pesak mira i očišćenja. Sve se rastače pred slikama dveju unesrećenih žena, pred kojima se misao vrtloži, postaje jalova i zatrovana strahom, stidom, krivnjom i kajanjem. Nema, stoga, više ni čiste misli, njegove poslednje nade, kojom se može abdest uzeti.
     Alidede kao da se moli prepuklim srcem, jer samo mu je još ono ostalo, ono mu može vratiti tu misao.
     „Nisam znao da ovakva gorčina može ispuniti dušu čoveka. Zaboravio sam da žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta. I evo, naišla je ova gorčina, kojom mi se preseče srce nadvoje, da me podseti na ono što sam, zagledan u nebo, zaboravio: da je hlebac koji jedemo u stvari ukraden; da smo za život koji nam je dat dužni zloj sudbini – grehu, taksiratu; da se sa ovog sveta na onaj bolji ne može preći dok se kao zrela voćka ne otkine, ne poleti u bolnom i strmoglavom padu, i ne tresne o tvrdu zemlju. Valjda se i u raju nosi modrica toga pada. Evo moja misao, Milostivi, a Ti je vidiš, kazao je ja ili ne: gorče je i teže nego što sam mislio robovanje zakonima Tvoje zemlje.“
     I onaj list vinove loze smiri se na njegovim prsima.

понедељак, 11. март 2013.

Mašak, jedna zaboravljena reč

     S jeseni dođu na Riblju pijacu fini i tihi ljudi. Dođu s padina Fruške gore, iz Karlovaca, ili iz Slankamena, i prodaju grožđe. Dolaze, tako, pet-šest dana, a onda nestanu, do iduće jeseni. Oni nisu pravi pijačni prodavci i ne uspevam da im upamtim lik.
     Kad pređem rukom preko grožđa, sveg u lišću – lišće je tu da svedoči o svežini, o tek uzbranom, ili naprosto zbog lepote zelenog na modrom, ili na ružičastom slankamenke – kad pređem rukom, grožđe se menja. Zagasite, pritajene i stišane opne postaju sjajne, a na jagodicama prstiju, kad ih protrljam, osetim nežni, tanki prah.



     Mašak je fini prašak na voću (šljivi, grožđu), pepeljak. Tako bar piše u trećem tomu Matičinog Rečnika, koji u toj odrednici još daje primere, citirajući Ivu Kozarčanina (iz romana Sam čovjek) i Zmaja. A u dvanaestom tomu Akademijinog Rečnika stoji da je mašak plavičasta, pepeljasta prevlaka na svežem voću (šljivi, grožđu i dr.), pepeljak. I ovaj rečnik navodi primere iz Zmaja i Kozarčanina, ali dodaje i citate iz Andrićeve Mare Milosnice i delâ još nekih pisaca.
     Meni se više dopada ovo drugo objašnjenje, u prvom mi smeta reč prašak. Nasuprot plavičaste, pepeljave prevlake stoji, dakle, prašak. A opet, možda su do autorâ Rečnika Matice srpske doplovili, tajanstvenim putevima koje samo poezija poznaje, stihovi pesme Jesenji suton u voćnjaku Ivana Gorana Kovačića. U toj pesmi Goran rimuje prašak i mašak, što sam oduvek smatrao pomalo nezgrapnim, nategnutim i rogobatnim, a nisam voleo ni to što je u prvom stihu kiša laka, a u trećem lak je mašak.

          Laka kiša sipi čitav dan kao prašak
          I miluje voće zrelo u voćnjaku;
          Plavoj šljivi skida nježno laki mašak…

     Putevi poezije su tajanstveni i zbog toga što nijedan od ova dva rečnika ne pominje mašak kod Ivana Gorana Kovačića.

     A u jednoj drugoj pesmi – Uspomene, iz 1935. godine – on će možda proširiti, ne pominjući ga, značenjski krug maška:

          Kao leptir, odbjegli iz šaka,
          Nestale su sve dječje uspomene.
          Još su samo praškom krila laka
          Jagodice prsta posrebrene.

     Ne znam gotovo ništa o leptirima, ali mi se izvesnim činilo – a Nabokov, njihov ubica, bi to svakako znao – da leptir bez maška na krilima ne može da živi, da mu sledi brzi kraj, u ionako nedugom životu. Tako u Goranovim stihovima nema više ni uspomena, ni leptira, ima samo srebrnkastog maška na prstima.

     U Prevodilačkoj svesci Andrić piše: Najteže je prevodiocu da sačuva onu poetičnu auru koja u dobroj prozi obliva pojedinačne reči ili rečenice i koje čitalac originala oseća na svakom koraku, a koja se pri prevođenju tako lako izgubi, kao što iščezava onaj fini mašak sa voća koje je uzbrano…

     Za Andrića, mašak je poetična aura koja obvija reči i rečenice, u prevodu sklona gubljenju. Mašak je odlika dobre proze.
     U Mari Milosnici, citiranoj u Akademijinom Rečniku, on opisuje šesnaestogodišnju devojčicu: I lice i ruke su joj bile obrasle, kao maškom, sitnim svijetlim maljama, koje su samo na suncu mogle da se vide.
     Veli-paša, ostareli sladostrasnik, kome na levom obrazu sve šire i sve dublje, zahvatajući oko, cveta crveni lišaj, razmišlja: Da ju je doveo prije ne bi valjalo, a tri-četiri mjeseca docnije, čini mu se, već bi precvala“.
     Pohotnik i požudnik, na pragu smrti, koji svoju ljubavnicu-dete oslovljava sa kćeri – i Mula-Jusuf, iz priče Za logorovanja, kćerku trebinjskog kjatiba, pre nego što će je zaklati britvom, zove ’ćeri – Veli-paša se vodi svetlošću i senkom i njihovim prelivima, on se vodi nepostojanim životom maška, koji je uočio na njenoj slučajno ispruženoj podlaktici. Celo to biće što stoji i drhti pred njim, ophrvano nepojamnim strahovima, ili se trese i kutri u njegovom krilu, samo je tek dragoceni ali prolazni prah, kratkoveko kao leptir, jer za koji dan već će precvetati. Tako će je i ostaviti, da poludi i skonča u uzavrelom Sarajevu leta 1878.

     I Meša Selimović u završnom i nažalost najslabijem poglavlju svog velikog romana Derviš i smrt poseže za maškom. Tu rečenicu sam mrzeo, ona je za mene u prvoj godini osamdesetih prošlog veka predstavljala emanaciju opšteg mesta, populizma, novokomponovanih sevdalinki. Nije vodila ničemu, vrtela se ukrug, spoticala se i saopštavala otrcane predrasude. Evo te rečenice: Već tri dana je tuđa žena, tragovi tuđih ruku su ostali na njoj, tuđa usta su skinula mašak s nje.
     Opet, kao kod Veli-paše, nije važno ono što drhti, cepti i izgara, važan je mašak, pelud, prah, ono što se može dotaknuti samo jednom, ono što i najblaži dodir nepovratno uništava. Prefinjeni krvnici traže samo takve žrtve.

     Citat iz Andrićeve Prevodilačke sveske nije potpun. Nedostaju mu još četiri reči: „… kao što iščezava onaj fini mašak sa voća koje je uzbrano i pušteno u prodaju“.

     Mašak je strategija odbrane leptira, naizgled luda i samoubilačka, ona koja ide naruku napadaču, koja otkriva život kao fini, nedohvatljivi prah što iščezava i nestaje pri dodiru. Ako postoji staro telo posuto maškom onda je to telo Sokratovo, ili Hristovo, onakvo kakvim ga vidi Bulgakov.

     S jeseni na Riblju pijacu dođu fini, tihi i podli ljudi. Dođu s padina Fruške gore, iz Karlovaca, ili iz Slankamena. Oni prodaju ono što se ne prodaje. Oni prodaju mašak.

среда, 30. јануар 2013.

Skulpturalna očuđavanja Miše Perića

            Kad je Tolstojeva Nataša Rostova otišla prvi put u operu nije ona tamo zatekla ništa hvale vredno. U raskošnom pozorištu umesto uzvišene drame jedna je debela gospođa, sa veštačkim pletenicama, bežala ispred nekog ništa manje debelog gospodina. Gospodin je, uz to, bio neprikladno i nepristojno obučen, u štramplice, koje su još više isticale njegovu debljinu, i nosio je drveni nož za pojasom. Slično se dešava i sa onim putopiscima po egzotičnim krajevima, koji umesto domorodačkih magijskih obreda vide tek klanje svinja i kokoški. Istovremeno, nije im neobično što u vlastitoj religijskoj praksi jedu i piju nečije supstituisano telo i krv.
            Naše je viđenje sveta, očito, uslovljeno društvenim kodovima, koje neprimetno, i za većinu bezbolno, usvajamo kroz socijalizaciju. To je automatizovan pogled koji ne vidi ono što gleda, već ono što treba da vidi. Svet je unapred zadan i da bi ga uopšte videli potreban je pogled deteta, stranca, čudaka, psihotičara.
            Ili, a o tome je ovde reč – umetnika.
            Viktor Šklovski i ruski formalisti mislili su da je jedna od osnovnih odlika istinske umetnosti očuđavanje, začudnost. To bi onda značilo umetnikovo stranstvovanje (остранение) u svetu, večitu poziciju nepripadajućeg i drugačijeg. Uostalom, zar i u engleskom čudan, čudnovat, nije strange, a stranac – stranger. Nismo više u pitanju mi, a to je najvažnije, već je onaj ko nas vidi drugačiji, čudan. Nas je mnogo, ili bar dovoljno za uljuljkujuće samozavaravanje, a on je sam. I to je jedini argument da smo u pravu, to što, za razliku od njega, delimo istu sliku sveta. Ovakav odnos umetnika i okruženja jedno je od bitnih svojstava avangarde, kojoj su, nimalo slučajno, pripadali i oni formalisti.
            Oneobičavanje najčešće funkcionište tako što se snižava, ili derogira simbolička ravan predmeta, bića, ili događaja. Kod Miše Perića ono deluje u suprotnom pravcu. Njegovi skulptorski modeli su svakodnevne, prozaične i upotrebne stvari: kišobran, pečat, torba, mikser, vadičep, prazna tuba, audio i video kasete. Uvećani, izvedeni u nepripadajućim materijalima (najčešće drvo, čelik i životinjski ostaci), obrađenim u krajnostima, tako da ili negiraju, ili do paroksizma ističu vlastitu prirodu, ovi predmeti gotovo da počinju da liče na relikvije nekog zaboravljenog, ali bliskog kulta.
            Skulpturalna poetika Miše Perića zasnovana je na oneobičavanju, začudnosti, drugačijem pogledu stranca i izgnanika. U večnom i neutešnom ponavljanju svih stvari na svetu on je izgnanik bez izgnanstva, jer nije on napustio prostor, mesto, već se sve promenilo oko njega, toliko jako i toliko radikalno, da mu je, milostivo, prepuštena samo pozicija stranca. U ove, evo već više od dve decenije kako se sve oko nas raspada i truli, od kako su došla, tako, vremena kad pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati, mnogi je tako pretvoren u stranca, u čudaka, u psihotičara, baš zbog toga što je ostao u saglasju sa samim sobom, što se nije promenio i pristao na nova pravila igre, što nije zatancao uz makabričnu muziku krvi i tla, što nije bio zasenjen prstenjem i ogrlicama sa odsečenih prstiju i preklanih vratova. U te dve decenije nad piramidama moroderski opljačkanih leševa nastala je čitava klasa novih gospodara i to od one već pominjane fukare. I oni, kako to obično sa gospodarima biva, nemaju milosti.
            Miša Perić nam to stanje pokazuje svojom skulpturom Jukebox Srbija. To je razvraćena harmonika - instrument sa oprečnim konotacijama - načinjena od čelika i mesinga, sa mehom od nagorele, crne topole, koji izrasta kao mračna gljiva. Svud naokolo vise metalne trake, dok se oba kraja harmonike tope i postaju nalik degenerativnim, organskim formama. Samo se još vrhovi dirki i dugmića sjaje prigušenim mesinganim sjajem, kao da pamte dodir nečijih prstiju. Vremenom, kako Perić prepušta svoje skulpture starenju, taj jedva primetni sjaj će nestati, a sa njim i poslednja uspomena šta taj predmet pred nama zaista jeste. Nestaće i najskormniji trag veselja, radosti, ludosti i patnje, tuge života i ljudskosti i ostaće samo korozivno rastakanje.


            I u radu Ostaci našeg dana ponovo se vraća asocijaciji zvuka. To je monumentalna skulptura-mobilijar, veličine gotovo tri puta dva metra, sa trideset tri džinovske audio kasete, čija forma zavisi od prostora u kojem se izlaže. Ako u Jukebox Srbija vreme menja delo, ovde to čine i vreme i prostor, ako je tamo reč o razvraćenoj harmonici, ovde se radi o isposuvraćenoj utrobi. Skulptura prkosi gravitaciji, ona predstavlja zaleđeni trenutak nalik onom koji dožive učesnici u saobraćajnoj nesreći, kad adrenalin jurne svom silinom i, nemoćan da proizvede beg, zaustavi sve u vazduhu: naočare za sunce, osveživač vazduha u obliku jelke, novine koje nikada neće biti pročitane, zeca koji donosi sreću. Kad se sve spusti više neće biti onoga koji bi mogao sve to da pamti, a plišanog zeku će natapati krv. Takvi su Perićevi Ostaci našeg dana. Oni se posmatraju u strahu da će se srušiti i slomiti i da će tim slomom nestati deo nas. Razmotane i zamršene audio vrpce su čas od pouzdanih, obojenih metalnih traka, čas su prepuštene neumitnoj koroziji koja ih razjeda. To mogu biti snimci muzike koja nas je gradila, sa kojom smo stasavali, ali mogu biti i vrpce života, poput onih Beketovih, zabeleženi glasovi ljudi, prijatelja, ljubavnika i ljubavnica, dece, naše, ili tuđe, ako svoju nismo imali, snimci roditelja koje smo načinili u strahu od njihovog iščeznuća i u strahu od vlastite samoće. I sve to sad stoji rasuto u zraku. Iz jedne kasete proviruje majušno, groteskno ljudsko lice kroz čija usta probija čelična traka, u drugoj vidimo lepi metalni list. To su Ostaci našeg dana, onog dana u kojem smo se izgubili i iz kojeg nećemo naći izlaz.
            Nije nevažno ni kad se to trenutak, kad se vreme zaustavilo, kad je u njemu, kao u večnom ledu nestao čitav jedan svet. Audio kasete sugerišu da se radi o osamdesetim godinama prošlog veka, kada su one najrasprostranjenije.
            I drugi Perićevi radovi, kao što su Mikser i Vadičep, vladaju sličnom osećajnošću. Prozaičnost naziva je tu da nas dodatno dotuče. Mikser je velika skulptura, od gotovo metar ipo, sačinjena od širokih metalnih traka, savijenih u obliku ručnog miksera. Između tih traka su moćne lopate jelenskih rogova.Vadičep je uspravna, drvena skulptura, načinjena od trešnjinog drveta, sa metalnim krajem, na koji se nastavljaju ukršteni, spiralno savijeni ovnujski rogovi. Na metalu je intervenisano aparatom za varenje, tako da ima bobičastu, rožnatu strukturu, koja se prirodno nastavlja u strukturu rogova. Čitava skulptura, sva crna, osim rogova, sa raširenim rukohvatima, postavljena je na belu kravlju kožu, sa svetlosemđim i crvenkastim pegama.
            I u Mikseru i u Vadičepu prisustvo rogova ruši funkcionalnost, ali Perić insistira na njima. Mikser i Vadičep, dinamične forme kao stvorene za vrtložni pokret, najednom postaju zagonetni predmeti, sa gotovo mističnom, sakralnom namenom. Monumentalni, snažni i čudni stoje pred nama i kao da ih prvi put vidimo.
            Perićev skulpturalni jezik je zauman. (Eto ponovo avangarde i kubofuturiste Kručoniha.) On je bliži uzviku, uzdahu, onomatopeji, tautologiji i brzalicama, istinskom eksperimentu, nego razgranatoj, zavodljivoj i privlačnoj sintaksi. Time se on, na neki način, približava dada izrazu, iz kojeg je proizašla čitava avangarda, gadljiva na floskule i besramni savez nekrofilnog društva i njegove umetnosti.


            Živimo u zemlji mrtvih, zemlji pod večnim monohromatskim svetlom ranog svitanja, ili kasnog sumraka, nalik na paganski donji svet, bez boja i radosti, poput prašnjavih, pepeljastih i sivih duša, zemlji u kojoj starce umrle od gladi jedu njihovi jadni i gladni psi, zemlji koja nam se u lice ceri nakaznim i ciničnim, fukarastim osmehom novih elita. Zemlji koja ima svoju umetnost“. Uživa se u laži, licemerju i opseni. Slavi se smrt.
            Skulpture Miše Perića nas, kada bi to nekoga zanimalo, neprestano podsećaju na to. One kao da pitaju: Ima li živih?

недеља, 02. децембар 2012.

О БИЉКАМА, ЖИВОТИЊАМА И ПРЕДЕЛИМА



ОВДЕ можете преузети промотивни PDF

Мртвој кујици са Врмца

Биљке умиру тихо. Иза њих остану само мириси. Лебде ти мириси – бременити, тешки и вапијући – лебде и повијају се над земљом, ишчезавају у ваздуху и враћају се са ветровима, као уклете душе без станишта. У тек посеченој шуми, на покошеној ливади, од њих, од мириса, док пада вече, може се полудети. У сутону сливају се они – мириси, сироте и унезверене душе биља – сливају се попут невидљивих слапова, врте и окрећу, пате. У мирису сасушене нане, пелина, босиљка, обореног храста, његове коре и влажног срца, лишћа које се затвара, уврће и суши, скрити су последњи трептаји живота, који неће да се преда, препусти силама смрти. Дешава се то чак и када вену, кад копне и умиру дуго, бескрајно дуго, биљке.
А животиње одлазе у чуду. Припитомљене са поверењем, дивље са неверицом у оку. Безгранични живот је у њима и то око никако да згасне. Само се још ноге померају у зраку, копита, шапе, папци, они би још да трче, али земље нема и крила лепетају. Лете и батргају се обезглављена тела и трепте срца као излуделе струне.
Ко ће написати молитву, ону за опрост, за преклане, убијене и крепале животиње, ко ће спустити лице на одлазеће крљушти, длаку и перје, на ружичасту кожу лепих свиња?
Те смрти ће остати узгредне, успутне, нешто са чим се живи у потајном споразуму, као са притајеном, кљуцајућом зубобољом, нешто свагдашње, обично, припросто и отрцано.
Тако ћемо се правити да не примећујемо како нестају горе и ишчезавају шуме, како смрде реке и уљасто се лескају њихове воде покривене прљавом скрамом из које провирују трбуси угушених риба. Мртве рибе плутају – лешеви разјапљених уста, згрчених у последњем зеву – и мртве их воде љуљушкају као кобне колевке.
Кад смо то, најгори од најгорих, постали господари света, кад смо то чак и смрт успели да начинимо по властитом лику, без наде у поновно рођење, у вечно цветање живота?
Без наде.