Странице

недеља, 02. март 2014.

ЧУМА (КУГА, МОРИЈА)



     Чуме живе на крају света, у једној засебној земљи која се зове Чумина земља или Чумин вилајет. Оне тамо имају своје мужеве и децу и своје домове. То је лепа земља и то су сређене и уређене куће. Стално се тамо нешто пере, чисти и риба и бела се платна суше на сунцу. Чуме брину о свему у свом свету.
     Ако скупите децу чума и питате их шта замерају својим мајкама, она најбрзоплетија ће вам одмах рећи – строгоћу. Промућурнија међу њима потом ће повикати, у глас, као да бране мајке: „Нису оне строге, оне су правичне“. Само понека од девојчица, од оних што ћуте и ништа не кажу, знају да није зец ни у строгоћи, као мани, ни у правичности, као врлини – већ у одсуству. Њихових мајки нема, нису с њима, јер оне стално живе у ишчекивању нечег што ће доћи и што их очито плаши. Тако чуме понекад гледају у децу, а не виде их, спусте им руку на косу, а не милују је, већ као да им преносе предосећај последњег поздрава. Тихе девојчице не замерају ништа својим мајкама чумама, нити их славе, оне их једноставно воле. И тако мале – брину за њих. И само оне ће постати чуме, јер су заражене бригом.
     А шта то чуме ишчекују и шта их брине?
     Дође, тако, неко време кад чуме морају да оду из своје земље и да раде оно због чега су створене – да убијају људе. То је увек неко опако време, када зло, пакост, грамзивост, похлепа и завист зацаре светом, а ишчезне свака врлина. Тада чуме добијају књигу у којој су имена оних које морају да уморе. И оне крену светом. Многе се више никада не врате у свој вилајет. Страдају у оном свету зла, или пресвисну од муке над својим делима. Оне које се врате гледају у своју децу, а не виде их, спусте им руку на косу и забораве да је помилују. Оне чекају следећи позив.
     Чуме су обичне жене, али се људима указују као стравичне: са два пара очију, у која нико не може да погледа, са огромним бабурастим, краставим носом, са јаким рукама и снажним шакама.
     Оне могу да убијају стрелама, које носе у тоболцу пребаченом преко рамена или у некаквом лончићу, или само додиром једног свог прста – по челу човека, или испод носа, или једноставно погледом. Ко је имао несрећу да му се поглед заплете у вртлог чуминог двоструког пара очију, тај то сигурно није причао унуцима. Јер, отишао је тамо где ни приче, ни унуци не постоје, где не постоји ништа.
     Људи су настојали да умилостиве чуму. Тепали су јој и звали је из милоште и страха кумом и тетком, остављали су за њу свежу воду и чешаљ, јер су знали да чума воли да се умива и чешља, чистили су куће у изненадним нападима уредности, спремали су јој поклоне у храни и пићу. Каткад би те поклоне остављали у суседном селу, надајући се да ће чума поморити њихове комшије, а њих заобићи. Када би наишла на такве поклоне чума би се увек враћала дародавцима. И гле чуда – њихова имена су била у књизи.
     Понекад су људи, у страху, чинили најневероватније ствари. Нашли би два младића, браћу близанце и два црна вола, рођена у истом дану, а онда би момци упрезали у плуг волове и оборавали село, правећи заштитни круг око њега. Још чудније је било када би у глуво доба ноћи у плуг упрезали девет нагих девојака, а сам плуг давали у руке најстаријем човеку у селу. Старац би посртао, једва способан да хода, а камоли да оре, док би девојке унезверено чекале да се заврши њихова голгота. Оно што, при тим обредима, није слутио нико од људи, јесте да чума седи негде по страни и мирно их посматра, знајући да никада неће успети да затворе савршен круг. Увек ће остати неки пролаз за њу, јер да није тако њихова имена не би била у књизи.


Прича о Чуми и о дечаку са насмешеним псом

     Чумина књига је најчуднија књига на свету. Она споља личи на стару купусару коју на окупу држе још само тврде корице, али када се отвори чини се да странице нису сачињене од папира, већ од песка. Могуће је отворити само ону страницу на коју је дошао ред, а оне претходне, ишчитане, већ су нестале. И слова су таква, некако сипка и нестална, као да ће сваког часа склизнути, остављајући само прашњави траг. То је књига људских судбина и зато је све у њој песак и прах.
     У тој књизи су имена оних који морају да умру. Али једном је у њој писало да треба поморити читаво село, а сачувати само једног мушкарца и једну жену. И њихова имена су била ту. Чума је поштедела село, а убила оног човека и ону жену и дуго је стајала над њиховим тек рођеним дететом, које још није имало име. Када се вратила у свој вилајет њена књига је имала један лист и на њему су била она два имена. Чума је гледала у слова која је лагано развејавао вилајетски ветар и тек тада схвати да је погрешила.
     Годинама касније у Чумин вилајет су стизале вести о оном детету без имена. Дечак је постао сеоски роб, чувао је стоку и радио најпрљавије послове за које није добијао ништа, чак ни храну. Спавао је у шуми и на пољима, а зими би га пуштали у штале и сенике. Јео је корење, дивље воће, печурке, а када ничега не би било, кад снег завеје и мраз завлада, хранио се отпацима са сеоског ђубришта.
     Чума није успевала да заборави своју грешку, а приче о дечаку само су јој додатно досипале со на рану. Једног дана пребаци тоболац преко рамена и крену, по други пут, у оно село.
     „Уморићу га“, мислила је. „Тог дечака ћу уморити. Боље је да га нема, него да живи таквим животом. Требала сам то учинити одмах, док сам стајала изнад његове колевке“, понављала је.
     Али кретала се спорo. Као да не жели да стигне у село. Око ње је било пролеће, све је озеленило, а птице су крилима и песмом пресецале мирисави ваздух. Сатима би седела крај прозирних потока, посматрајући сребрнкаста леђа риба и вилине коњице како лебде над водама.
     „Кад-тад ћу морати да стигнем тамо“, помисли и осети како јој нешто голица длан. Једна се црвена бубамара, са црним пегама, кретала њеном бескрајном линијом живота.
     И стигла је, и прошла селом, невидљива као ратничка ухода, а потом је отишла на сеоски пашњак. Тамо је затекла дечака како чува дугорога говеда. Био је мршав, у ритама, а око њега је трчкарао бели пас, тако бео да таквог пса никада није видела. Чума им приђе, а пас се спусти на задње ноге и погледа је, велики и бео. И Чума се могла заклети да јој се пас смеши.



     — Мајко, ти ниси одавде! — рече јој дечак.
     Чума се стресе. Никада је нико није назвао мајком, осим њене деце, и никада ниједан човек није разговарао с њом. Увек су бежали, престрављени и уплашени.
     — Не, нисам! — рече.
     — А одакле си? — упита дечак.
     — Издалека. Са краја света — одговори Чума.
     — А ја сам мислио да свет нема крај — рече дечак.
     — Све има крај — одговори Чума и погледа поново оног пса, који јој се смешио.
     — Нигде нема таквог пса — рече дечак, као да јој чита мисли. — Као штене, мало штене, тек прогледало, био је жут. А овде штенце бацају у реку. И њега су бацили и још три штенета. Био је фебруар и ја сам се скинуо и скочио у воду и извадио га. Кад смо изашли на суво постао је бео, као онај фебруарски снег. Срце му је једва куцало, а ја сам га завукао испод кошуље и грејао сам га сатима и дувао сам и дахтао у њега. Много је пропатио, остављен и бачен у хладну воду.
     — А ти? — упита Чума. — Да ли је теби било хладно?
     — Друго сам ја! — рече дечак.
     — И сваку жену зовеш мајком? — упита Чума.
     — Моја мајка је умрла — рече дечак. — Ни лица јој се не сећам. Никада ником нисам рекао мајко, до малопре.
     — А зашто си мене тако назвао?
     — Због твојих очију — одговори дечак.
     Чума се сети да је дечак људски створ и да сигурно види на њој два пара очију, да му је страшна и да жели да је умилостиви. „Болест се већ уселила у њега“, помисли.
     — Имам четворе очи? — упита Чума.
     Дечак се насмеја, раздрагано, а бели пас, чувши смех, приђе и поче да му лиже лице. Дечак га ухвати обема рукама за уши и пољуби га у њушку.
     — Немаш ти четворе очи — смејао се и даље дечак, мазећи пса. Чумино питање га је, изгледа, баш развеселило.
     — Ти имаш два тужна ока! — рече јој. — Као да си неког оставила, можда децу. Зато сам те назвао мајком. Да те утешим и подсетим на њих.
     — А како се зовете, вас двојица, ти и твој пас? — упита Чума.
     — Немамо ми имена. Мени га нико није дао. Зову ме како стигну, обично ленштино, смрдибубо, лезилебовићу, чумино копиле… А ја нећу да дам име овом белом другу. Чини ми се, кад бих га некако назвао, да би намах престао да се смеши, а мени је његов осмех једина утеха. Ми смо безимени — рече дечак.
     — Добро, безимени. Видећемо се ми још.
     — И ми бисмо то волели, мајко! — довикну јој дечак.
     „Дечак је здрав и чудесно жив“, помисли Чума. Био је он, после белог пса, друго изненађење у Чумином дугачком животу. И све у истом дану.
     Чума крену кроз село. Залазила је у куће, посматрала људе – мушкарце, жене, децу – седела је поред њих за столом, слушала је шта говоре, пратила их ујутру у поље и навече у постељу. Била је свугде, нечујна и невидљива, у жељи да сазна шта не ваља са тим селом.
     Људи су се свађали, псовали и грдили, смишљали лажи и међусобне злобе, жене су тукле децу, мушкарци и жене и децу, а деца су се млатила међусобно и мучила животиње. Свако ко је имао зрнце снаге и моћи трудио се да то покаже и да се искали над слабијим. И тако, корак по корак, све док се бујица зла и разулареног беса не би завршила над убијеним мачкама и рашчереченим жабама. А сутра све испочетка.
     После пет-шест дана било јој је свега доста. Седела би негде у углу, слушала псовке, ударце, кукњаву и плач и посматрала бубамару на свом длану. У кретању тог мајушног бића, у томе како је расклапало свој лепи црвено-црни оклоп да би затреперило тананим крилима испод њега, налазила је она прозрак спокоја и мира. Сети се смешка оног белог пса и дечака коме је тај смешак једина утеха и помисли да јој је сада све јасно. Стави бубамару на раме и први пут, после дуго времена, утону у сан.
     Сутрадан у селу наста стрка. У једном су дворишту нашли растргану кокошку и гомила разјарених мушкараца дала се у потрагу за кривцем. Неки су носили српове, други ножеве и секире, а највећи од њих вукао је са собом дебело уже. Оно мало мачака и кукавних паса у селу већ се разбежало пред опасношћу, када гневни гониоци на сеоском тргу, испод разгранатог храста, угледаше насмешеног пса. Посматрао их је, смешио се и вртео репом. Сељани га опколише, а он седе у средиште узаврелог људског круга и накриви мало главу, као да се чуди. Тад онај грмаљ направи омчу и намакну је псу око врата, а други крај ужета пребаци преко гране храста. Уже зазвижда и пас се нађе обешен, високо горе, изнад глава мучитеља. Копрцао се и махао ногама као да плива, као да кроз густи пролећни ваздух жели да се, са смешком, успне на небо. Чума скочи на дрво и снажно повуче онај крај конопца који је био у грмаљевим шакама. Човек врисну, раширивши окрвављене дланове, попут мартира који показује своје ране сведоцима, а пас се стропошта на земљу.
     Тад се појави дечак са огромном врећом на леђима и стаде пред забезекнуте сељане. Завуче руку у џак и помолише се риђе уши и шиљаста њушка и два крупна, коса ока, а онда читаво тело младе лисице, склупчано, скривено пламеноцрвеним репом.
     — Она је крива — рече дечак.
     „Како је лепа!“, помисли Чума, горе, на грани храста.
     Онај грмаљ одраних дланова крену да ухвати лисицу за врат, али је дечак, трен пре тога, пусти. Лисица се дочепа на ноге и побеже, а кад осети да је на сигурном поносно подиже реп и махну њим, као заставом.
     Један од сељана, највећи подлац међу њима, сав сив и смежуран, рече дечаку:
     — Лисице, ласице, јазавци, дивљи вепрови, мачке и пси, то су твоји пријатељи. Ти си се, чумино копиле, одродио од људи. Следећи пут, кад се нешто овако деси, висићеш на овом дрвету.
     И сељани се разиђоше, док је онај повређени дувао у дланове. Испод храста остадоше дечак и насмешени пас, а горе, у гранама, Чума.
     — Хвала ти, мајко! — промрмља дечак.
     Одлазили су, дете и пас, а Чума у крошњи дрвета осети како јој бубамара мили низ врат. И насмеши се.
     — Голицаш ме — рече бубамари, као да жели да оправда онај осмех.
     Навече, на реци, Чума отвори ону своју књигу. И под месечином јасно је видела како из пешчане странице израњају слова.
     А у поноћ неко закуца на врата оног сивог, смежураног човека. Он се прену из сна и ослушну – ноћна тишина, па потом хукање сове. Таман кад помисли да је сањао, зачу он поново куцање на вратима.
     — Ко је? — дрекну човек.
     Али одговора није било. Само још јаче куцање.
     Човек устаде, зграби секиру коју је, као и већина сељана, држао крај довратка и отвори врата. Угледа тачно испред себе ужасно лице жене са четири ока. Више није могао да одвоји поглед, ни да се покрене, као да му се душа заплела у игри оних зеница. Жена подиже руку и додирну га кажипрстом изнад горње усне. Нешто га заголица, као да му је бубамара прошетала врхом носа и човек поче да кија. Кад је подигао главу жене више није било, али јасно је чуо куцање на комшијиним вратима.


     Неколико дана после овог поноћног куцања разболеше се сељани који су учествовали у хајци на белог пса. Прво их ухвати грозница и поче да их тресе, час им је било хладно, час су горели у врућици, потом им искочише чворови по препонама и испод пазуха и влажни кашаљ поче да их дави. Губили су присебност, нису знали где се налазе и бунцали су, најчешће о жени са четворо очију и некаквој бубамари.
     Селом завлада ридање и плач, а куће оболелих здрави су заобилазили у широком луку. Испред њих би палили гомиле ђубрета и смећа, у нади да ће смрдљиви дим спречити болест да се шири.
     Кад први сељани умреше дечак пронађе Чуму на обали реке. Седела је, руку положених у крило и зурила у своје дланове.
     — Ја знам ко си ти, мајко — рече.
     — Ко? — упита Чума, не одвојивши поглед од дланова.
     — Ти си Чума, Морија, ти мориш људе.
     — И? — прозбори Чума, не подижући главу.
     — Грешиш — рече јој.
     — Само једном сам погрешила, док си ти још био у колевци. Више не. Сада само читам књигу.
     — Грешиш, грешиш — рече јој дечак. — Они немају ништа. Они су беда света и зато једу један другог и сами себе, јер немају ништа друго. Та слова, у песку твоје књиге, можда израњају јер ти то желиш, јер желиш да исправиш грешку.
     — Ти то бринеш за њих? — упита Чума.
     — Бринем. Када бих могао сам себи да дам име назвао бих се Брига.
     — И шта хоћеш ти, Бриго, од мене? — упита Чума.
     — Да престанеш да их мориш. Кукавци то нису заслужили.
     — А шта нудиш заузврат? — рече Чума и устаде. Одједном се учини да је некако превелика, прекрупна и ужасно јака.
     Бели пас стаде испред дечака, као да жели да га заштити, али не престајући да се смеши, а дечак рашири руке и слегну раменима.
     — Као да ја нешто имам! — рече.
     — Имаш! — рече Чума. — Имаш бригу. Ти си Брига. Зато ћеш поћи са мном!
     Дечак се сневесели.
     — А шта да радим са својим белим другом? — упита.
     — Остави га овим добрим људима, о којима толико бринеш — одговори Чума.
     — Радије ћемо заједно! — уздахну дечак.
     И кренуше у Чумин вилајет, док је сунце залазило иза највиших борова, дечак са насмешеним псом и Чума са бубамаром у коси. Дечак је тако постао прва и једина мушка чума.



     У Чуминој земљи белом псу је било лепо. Онај његов осмех освојио је читав вилајет. Деца су га волела, играла се с њим, вукла га за реп и уши, купала га у потоцима, хранила ђаконијама. Али дечак га је понекад гледао као да га не види, спуштао би му руку на главу, између ушију, и заборављао да га помази. Само би тад бели пас престајао да се смеши. Бринуо је за дечака.


Нема коментара:

Постави коментар