S jeseni dođu na
Riblju pijacu fini i tihi ljudi. Dođu s padina Fruške gore, iz Karlovaca, ili
iz Slankamena, i prodaju grožđe. Dolaze, tako, pet-šest dana, a onda nestanu,
do iduće jeseni. Oni nisu pravi pijačni prodavci i ne uspevam da im upamtim
lik.
Kad pređem
rukom preko grožđa, sveg u lišću – lišće je tu da svedoči o svežini, o tek
uzbranom, ili naprosto zbog lepote zelenog na modrom, ili na ružičastom
slankamenke – kad pređem rukom, grožđe se menja. Zagasite, pritajene i stišane
opne postaju sjajne, a na jagodicama prstiju, kad ih protrljam, osetim nežni,
tanki prah.
Mašak je fini prašak na voću (šljivi,
grožđu), pepeljak. Tako bar piše u trećem tomu Matičinog Rečnika, koji u toj odrednici još daje primere, citirajući Ivu
Kozarčanina (iz romana Sam čovjek) i
Zmaja. A u dvanaestom tomu Akademijinog Rečnika
stoji da je mašak plavičasta, pepeljasta prevlaka na svežem voću (šljivi,
grožđu i dr.), pepeljak. I ovaj rečnik navodi primere iz Zmaja i Kozarčanina,
ali dodaje i citate iz Andrićeve Mare Milosnice
i delâ još nekih pisaca.
Meni se više dopada ovo drugo objašnjenje,
u prvom mi smeta reč prašak. Nasuprot plavičaste, pepeljave prevlake stoji,
dakle, prašak. A opet, možda su do autorâ Rečnika
Matice srpske doplovili, tajanstvenim putevima koje samo poezija poznaje,
stihovi pesme Jesenji suton u voćnjaku
Ivana Gorana Kovačića. U toj pesmi Goran rimuje prašak i mašak, što sam oduvek
smatrao pomalo nezgrapnim, nategnutim i rogobatnim, a nisam voleo ni to što je
u prvom stihu kiša laka, a u trećem lak je mašak.
Laka kiša sipi čitav dan kao prašak
I miluje voće zrelo u voćnjaku;
Plavoj šljivi skida nježno laki mašak…
Putevi poezije su tajanstveni i zbog toga što
nijedan od ova dva rečnika ne pominje mašak kod Ivana Gorana Kovačića.
A u jednoj drugoj pesmi – Uspomene, iz 1935. godine – on će možda
proširiti, ne pominjući ga, značenjski krug maška:
Kao leptir, odbjegli iz šaka,
Nestale su sve dječje uspomene.
Još su samo praškom krila laka
Jagodice prsta posrebrene.
Ne znam gotovo ništa o leptirima, ali mi se
izvesnim činilo – a Nabokov, njihov ubica, bi to svakako znao – da leptir bez
maška na krilima ne može da živi, da mu sledi brzi kraj, u ionako nedugom
životu. Tako u Goranovim stihovima nema više ni uspomena, ni leptira, ima samo
srebrnkastog maška na prstima.
U Prevodilačkoj
svesci Andrić piše: „Najteže je prevodiocu da sačuva onu poetičnu auru koja u dobroj
prozi obliva pojedinačne reči ili rečenice i koje čitalac originala oseća na
svakom koraku, a koja se pri prevođenju tako lako izgubi, kao što iščezava onaj
fini mašak sa voća koje je uzbrano…“
Za Andrića, mašak je poetična aura
koja obvija reči i rečenice, u prevodu sklona gubljenju. Mašak je odlika
dobre proze.
U Mari
Milosnici, citiranoj u Akademijinom Rečniku,
on opisuje šesnaestogodišnju devojčicu: „I lice i ruke su joj bile obrasle, kao maškom,
sitnim svijetlim maljama, koje su samo na suncu mogle da se vide“.
Veli-paša, ostareli sladostrasnik, kome na
levom obrazu sve šire i sve dublje, zahvatajući oko, cveta crveni lišaj,
razmišlja: „Da ju je doveo prije ne bi valjalo, a tri-četiri mjeseca docnije,
čini mu se, već bi precvala“.
Pohotnik i požudnik, na pragu smrti, koji svoju
ljubavnicu-dete oslovljava sa kćeri – i Mula-Jusuf, iz priče Za logorovanja, kćerku trebinjskog
kjatiba, pre nego što će je zaklati britvom, zove ’ćeri – Veli-paša se
vodi svetlošću i senkom i njihovim prelivima, on se vodi nepostojanim životom
maška, koji je uočio na njenoj slučajno ispruženoj podlaktici. Celo to biće što
stoji i drhti pred njim, ophrvano nepojamnim strahovima, ili se trese i kutri u
njegovom krilu, samo je tek dragoceni ali prolazni prah, kratkoveko kao leptir,
jer za koji dan već će precvetati. Tako će je i ostaviti, da poludi i skonča u
uzavrelom Sarajevu leta 1878.
I Meša Selimović u završnom i nažalost najslabijem
poglavlju svog velikog romana Derviš i
smrt poseže za maškom. Tu rečenicu sam mrzeo, ona je za mene u prvoj godini
osamdesetih prošlog veka predstavljala emanaciju opšteg mesta, populizma,
novokomponovanih sevdalinki. Nije vodila ničemu, vrtela se ukrug, spoticala se
i saopštavala otrcane predrasude. Evo te rečenice: „Već tri dana je tuđa
žena, tragovi tuđih ruku su ostali na njoj, tuđa usta su skinula mašak s nje.“
Opet, kao kod Veli-paše, nije važno ono što
drhti, cepti i izgara, važan je mašak, pelud, prah, ono što se može dotaknuti
samo jednom, ono što i najblaži dodir nepovratno uništava. Prefinjeni krvnici
traže samo takve žrtve.
Citat iz Andrićeve Prevodilačke sveske nije potpun. Nedostaju mu još četiri reči: „… kao
što iščezava onaj fini mašak sa voća koje je uzbrano i pušteno u prodaju“.
Mašak je strategija odbrane leptira, naizgled
luda i samoubilačka, ona koja ide naruku napadaču, koja otkriva život kao fini,
nedohvatljivi prah što iščezava i nestaje pri dodiru. Ako postoji staro telo
posuto maškom onda je to telo Sokratovo, ili Hristovo, onakvo kakvim ga vidi
Bulgakov.
S jeseni na Riblju pijacu dođu fini, tihi i
podli ljudi. Dođu s padina Fruške gore, iz Karlovaca, ili iz Slankamena. Oni
prodaju ono što se ne prodaje. Oni prodaju mašak.
