Utopljene žene, kod Andrića

     Čini mi se da sam oduvek mrzeo reči utopljenik i utopljenica. Te reči su kukavičija jaja, jer utopljenost je stanje onog koji je topao, ušuškan, zagrejan, ali i stanje davljenika, onog što je skončao u vodi i čije se telo lagano hladi, bledi i otiče. Eto još jednog kukavičijeg jajeta – oticati. Njegovo žumance je nabubriti, nateći, naduti se, a belance je kretati se, odlaziti, kao tečnost, kao voda. U tom jajetu je čitav svet sa svojom bolesnom raspolućenošću.

     Možda tužnu slavu najpoznatije utopljenice svetske književnosti nosi Polonijeva kćerka Ofelija. Ona neće, po Hamletovom ciničnom savetu, otići u manastir, već će posle očeve smrti najpre pokušati beg u ludilo, u kom će još samo mrmoriti starinske napeve i prebirati travke i cveće, a kad joj ni to ne uspe – utopiće se.

     Kraljica Gertruda, Hamletova majka, ovako opisuje njenu smrt:

             A ona pade sa nakitom cvetnim
             U suzni potok. Skuti rašireni
             Donekle je kao vilu nosiše.
             Za to je vreme ona pevušila
             Napeve starih pesama: kô sama
             Nesvesna svoje nesreće sopstvene,
             I kao stvorenje rođeno i vično
             Za taj element. Al’ to brzo bi
             Jer natopljeno odelo oteža
             I nesrećnicu jadnu odvuče
             Od njene pesme u blatnjavu smrt.

     Danska kraljica pre toga kaže da se sve desilo kod jedne vrbe i nabraja devojčino bilje koje se rasulo po vodi: koprivu, šeboj, božur, kandilku.

     Sredinom XIX veka Džon Mile će naslikati upravo taj prizor, kratkotrajan, u kojem kao da su svi elementi – zemlja, vazduh i voda – u savršenom saglasju, pa jadno i poludelo ljudsko biće, sa ogrlicom od ljubičica, može da teče među obalama, raširenih ruku i otvorenih dlanova, pevajući svoje pesme, zagledano u nebo i oblake, što tamo gore sasvim izvesno paperjasto plutaju.

Džon Everet Mile: Ofelija, 1851

     Model mu je bila lepa devetnaestogodišnja Elizabeta Sidal, koju je držao u kadi punoj vode, pokušavajući, u slikarima svojstvenoj sebičnoj naivnosti, da je utopli zapaljenim svećama. Liz se umalo nije utopila u toj kadi, jer je zapatila tešku upalu pluća, pokazujući još jednom da elementima nije stalo do ljudskih stremljenja i težnji i da nas svugde vreba blatnjava smrt.

Studija za Ofeliju

     Rifka Papo, iz Andrićeve priče „Ljubav u kasabi“, zametak je onog lika koji će se kasnije razviti u Aniku Krnojelac i Fatimu Osmanagić, žene što se gotovo preko noći iščaure iz svojih musavih dečijih larvi i zablistaju snagom i neviđenom lepotom, takvom da ni same ne znaju šta bi s njom i kako da je nose, već se povijaju i lome u talasima tuđe osujećene požude i zlobe. Takva je valjda i ona Katinka iz „Puta Alije Đerzeleza“ čiju kuću opsedaju uspaljene Sarajlije i askeri, a ona plače ne znajući šta je skrivila i „kud će sa životom i svojom proklinjanom ljepotom“. Ovde je i lepota, taj prozrak nade i obećanje boljeg sveta, ovde je i ona, kao i sve što štrči, prokletstvo i kazna.

Rifka Papo je prva Andrićeva utopljenica.

     „Diže se okrvavljenih ruku i dlanova, i pođe kraj Velikog hana, niz basamake koji vode ka Drini. Padala je na koljena, pridržavala se i opet otiskivala. Sa posljednjeg basamaka se baci u vodu. Oko nje se raširi košulja. Jedan čas ostade nepomična, a onda je rijeka uze na maticu i ponese.“

     Jedan tren saglasja, kao da ono što je iznedrilo lepotu želi da živi s njom, kao da joj ne dopušta da umre, kao da joj umotano u njenu košulju ne dozvoljava da iščezne.

     „A sutradan nađoše leš u jednoj zatoci, među kladama. Ribe je bjehu načele.“

     Anika Krnojelac, iz priče „Anikina vremena“, neće se utopiti, ali će reći: „Osevapio bi se ko bi me ubio“. I tako će početi da plete svoje mukle niti kako bi se to i dogodilo. Ali ne sme to biti bilo ko od kasablija, kojima je pamet pomerila i zavrtela, neki protinski, ili gazdinski sin, trgovac, ili činovnik turske uprave, prema kojima ona ne oseća ništa. Anikino lepo telo, koje živi sámo u sebi, živi u ćutanju i prezire tuđu potrebu za govorom, zna da ubica mora biti njen lepoliki, plavokosi i pomalo maloumni brat Lale, koji je od oca nasledio pekarski zanat i pekaru, ili Mihailo Stranac, jedini čovek u koga se zaljubila, a koji je, teran vlastitim strahovima, pobegao od nje. Obojica su izgubljena u ćutanju, utonula u muk, kao što je i sama, a to je Aniki jako važno – da se sve odigra bez reči, u tišini i bez izgovorenog prekora, od bitne ruke, one prema kojoj oseća bar kakvu strast. I tako ona priprema scenu svog ubistva.

     A i višegradska kasaba radi na tome. Gazda Petar Filipovac, čijeg je sina Andriju Anika zavela i odbacila, reći će Mihailu Strancu jezivo čaršijsko vjeruju: „U svakoj ženi ima đavo koga treba ubiti ili poslom ili rađanjem, ili i jednim i drugim, a ako se žena otme i jednom i drugom, onda treba ubiti ženu“.

     Tako se spremaju noževi za Aniku, u kolopletu intimnog i čaršijskog, noževi koje ona očekuje, jer kud bi sa svojom prokletom lepotom nego pod nož.

     „Na zemlji je ležao Anikin leš. Potpuno odevena, samo joj na grudima raskinuta ječerma i pocepana košulja, kao da je poginula bez borbe i bez samrtnih muka; izgledala je još veća nego obično i bila je svuda, na podu, na dušekluku i na jastucima prislonjenim uza zid. I cvet joj je bio u kosi. Krv je ostala u njoj.“

     Mihailo uzima sa ognjišta odbačeni crni pekarski nož, Laletov, uzima ga i otire krv pepelom. Potom ga zadeva za pojas, gde već počiva njegov veliki nož. Jedan od tih noževa morao je presuditi Aniki.

     Kad Anike nestane žene u kasabi su veselije, a muškarci mirniji. Sin onog gazde Petra Filipovca – Andrija se valjda zove, ili sam to možda umislio zbog grčkog andrós – ženi se. Pred prijateljima i poznanicima se hvališe: „Dušu ću ubiti u njoj“.

     Tako, kroz patnju, zablude i nerazumevanje, stižemo do Fatime Osmanagić o kojoj se pripoveda u osmoj glavi Andrićevog romana Na Drini ćuprija, a iza čijeg je kratkog života ostala i jedna pesma:

             Mudra li si, lijepa li si,
             Lijepa Fato Avdagina.

     Ponajčešće su mrtvi mudri i lepi, jer nisu više među živima i jer nas ništa ne košta da im to i priznamo.

     Fatima Osmanagić, kćerka Avdagina, jedno je od onih retkih i izuzetnih bića „koje priroda izdvoji i uzdigne do opasnih visina“ – jer joj se to može, njoj, prirodi, jer joj se sve može, bez napora i sasvim prosto – uzdigne ga i ostavi pred razrogačenim ljudskim očima kao tajnu i zagonetku u koju je nemoguće proniknuti, o kojoj se još samo mogu pjevati tužni, besmisleni i uzaludni napjevi, uzaludni kao život sâm, starinski napjevi kojima ližemo rane.

     Fatu Avdaginu udaju za onog za kog je ona rekla da nikada neće poć, kao što ni njen zaseok Velji Lug nikada neće sići u njegove Nezuke. U onih mesec dana, koliko joj je ostalo do udaje, dešavaju joj se čudne stvari. Vreme joj se duži i rasteže, kao što se događa starcima pred kraj, kad život prestaju da mere onim mnogim godinama koje su proživeli, već sa ono malo što im je još preostalo, pa se sve uspori i gotovo stane i oni postanu nalik deci što čekaju neki majski izlet, ili rođendan sa darovima i poklonima. Samo što je Fatima Osmanagić mlada starica i dete koje nikada neće dočekati teferiče i darove.

     Kao da je Fata Avdagina neko čudno biće stvoreno po prirodi da živi trideset dana, kao da je to njoj od boga dani vek.

     I prostor joj se širi i vlači – kako bi rekao jedan drugi utopljenik, V. P. Dis – i ona više ne razaznaje granice svoga tela, svojih nogu, bedara, kukova, struka, svojih ruku, ramena i očvrslih grudi. Sve se to meša sa brdima, rekom, zvezdama i noćnim nebom iznad Višegrada.

     A danju, možda baš dok peva sa rođakama koje joj spremaju ruho, ona u mislima prelazi stalno jedan te isti put: mešćema, gde će je venčati, čaršija, pijaca, most. I onda natrag: most, pijaca, čaršija, mešćema. I tako u beskraj. Nigde tu nema Nailbega Hamzića za kojeg treba da se uda, ni njegovih Nezuka, sa druge strane reke, kamo treba da ode.

     Poslednjeg četvrtka u avgustu doći će svatovi po nju. Fatima je pod crnom feredžom od čoje, na konju. I sve je kao u mislima: mešćema, čaršija, pijaca, most. A onda će, na samoj kapiji mosta, zamoliti brata da joj skrati uzengije. I baciće se u Drinu. Iza nje će, na tren, ostati još samo teški lepet crne čoje. Fatima Osmanagić, žena, crna ptica, noćni leptir, proživela je svoj tridesetodnevni vek.

     „Leš je ležao u mekanom, mokrom pesku. Talasi su ga zapljuskivali i s vremena na vreme potpuno prelivali mutnom vodom. Nova feredža od crne čoje, koju voda nije uspela da svuče, posuvratila se i prebacila preko glave; tako da je, pomešana sa dugom i gustom kosom, sačinjavala zasebnu crnu masu pored belog i bujnog devojačkog tela sa kog je bujica potrgala i svukla tanke svadbene haljine. Namršteni, stegnutih vilica, Ćorkan i ribar su zagazili u plićak, prihvatili nagu devojku i oprezno i sa snebivanjem, kao da je živa, izvukli je iz vlažnog peska u koji je bila počela da tone, izneli na obalu i tu je odmah pokrili njenom feredžom, mokrom i punom mulja.“

     Smrt u mulju i pesma:

             Mudra li si, lijepa li si,
             Lijepa Fato Avdagina.

     U „Ljubavi u kasabi“, pre nego što će se saznati da se Rifka Papo utopila, opštinski đubretar Liskić i hamalin Hubo idu po tek otvorenim čaršijskim dućanima, pričaju kako su u svitanje videli polunagu Rifku kako trči višegradskim ulicama ka Drini i zbijaju bestidne šale. I na kraju povesti o Fatimi Osmanagić skupljaju se uveče, po mehanama, dokone kasablije, ljudi čiji su životi lišeni svake lepote, časte Ćorkana i ribara rakijom i duvanom, u nadi da će saznati kako je to kad se gorda lepotica pretvori u leš, u nadi da se sve može uniziti i uprljati, svesti na meru vlastite beznačajnosti, da se svemu lepom može pljunuti u lice. Ribar i Ćorkan piju, puše, prate dim što im se vije pred licem i ćute.

     To bezočno nasilje najlakše se može iščitati u paralelama telâ utopljenica i silovanih žena. Tako u „Mari milosnici“ Andrić silovanu desetogodišnju devojčicu opisuje ovako:

     „U onoj dolji, na ugaženoj travi i razrovanoj zemlji, ležala je djevojčica. Košulja joj je bila prebačena preko glave, a djetinje tijelo kao neka stvar, malena, izgubljena i zgažena, gubilo se među oštrim sivim stijenama, na suncu. Nad njim su zujale muhe.“

     A Zuja, iz istoimene priče, „ležala je uz ogradu, svijena, splasla i smanjena, kao hrpica pocepane i bačene ženske odeće. Pokupili su je i u hasuri sneli niz brdo, do kuće“.

     Ova dva motiva, utopljene i progonjene, silovane žene, ujedinjuju se u priči „Smrt u Sinanovoj tekiji“. Alidede, ostareli derviš, vraća se posle više od četrdeset godina iz Carigrada u Bosnu, u Sarajevo. On je živi svetac. Nikada nije pušio, pio, čak ni kafu, nikada nije spoznao plotsku ljubav, a ima plave, nasmešene oči i srebrnu bradu i mirne i mlade ruke. Mudar je i smiren. Na poslednjem od njegovih kazivanja, uoči petka u Sinanovoj tekiji, na koja su dolazili dobri ljudi, pogodiće ga srčani udar. Još minut-dva mu je ostalo od života, a svetom čoveku će se umesto rajske svetlosti ukazati dve žene, na koje je odavno zaboravio, koje su iščilele. To nije bila laž, obmana, zaista je bilo tako, i tim je njihova pojava snažnija, kao gorak ukus vinovog lista, čiju je peteljku nemarno zagrizao pre propovedi, a koji mu sad, dok umire, leži i drhti na prsima.

     Jedanaest mu je godina, luta po bašti koju je poplavila reka Bosna, negde kod Zenice, prebira po naplavinama, suhom granju, pokidanim plotovima, kladama. Igra se.

     „Tada mu pogled pade na nešto neobično i nejasno. Učini mu se da je u pesku i granju video ljudsko uho i pramen kose. Okrenu se i iza sebe ugleda nago žensko telo, stešnjeno između direka i plota, preko polovine utonulo u mulju, ali rame je virilo jasno iz taloga, a malo niže protezao se beo kuk; koleno joj je bilo prekriveno muljem, a zatim se ukazao list pa prsti na nozi.“

     Četrnaest godina kasnije već je derviš u Carigradu. Jedne noći ustaje i kroz prozor gleda uz strmu ulicu, uz njenu kaldrmu koja se belasa na mesečini. Odjednom gore, na vrhu ulice, primeti ženu u belom koja trči, a malo potom i dve crne muške senke za njom.

     „Jurila je, očito izbezumljena od straha, ne štedeći snagu, kao gonjena zverka. Kad se primakla, videlo se da je raščupana, pocepana i polunaga.“

     Žena nekako uspe da dotrči do tekijske kapije i tek što ne dohvati alku na njoj, kad se spotače i pade. Jasno se čuo tup udar njenog tela o široki, uglačani kamen. Ona dva muškarca se povukoše uz ulicu. I derviš se povuče od prozora, leže u postelju i zaspa mrtvim snom koji nije trajao duže od pet minuta. Potom se budi u groznici i bunilu u kojem mu nije jasno da li je stvarno video onu sramnu poteru na ulici ili ju je samo sanjao.

     I onim jedanaestogodišnjim dečakom i ovim mladićem haraju i vladaju pomešana osećanja stida, straha i krivice. Dečak bi da zagrli majku i kaže joj šta je video, da mu ona razjasni šta je video i da li je video, i ko je taj što šalje nage žene u blatnjavu smrt; derviš bi da ustane, uveri se da je ona žena zaista pred vratima, da razbudi tekiju, pa da joj svi pomognu i spasu je. Ali i dečak i derviš miruju, njihova tela su oduzeta, kao i njihove misli koje se pred strahom od viđenog vrte ukrug: jeste – nije, nije – jeste! Srca im znaju da jeste.

     I dečak i mladi derviš zapravo su ovaj Alidede. Ili možda nisu? Četrdeset i pet godina molitve, pravednog i mudrog života i mira nije dovoljno da ih pomire. Otuda ova bol u minutu smrti, otuda gorki ukus pokrenut peteljkom vinove loze. Sve se ruši, sav dugo zidani mir rastače se kao pesak na vetru, ističe među prstima. To nije pesak abdesta, o kojem Alidede pouzdano govori svojim carigradskim softama, ucveljenim njegovim povratkom u Bosnu, pesak mira i očišćenja. Sve se rastače pred slikama dveju unesrećenih žena, pred kojima se misao vrtloži, postaje jalova i zatrovana strahom, stidom, krivnjom i kajanjem. Nema, stoga, više ni čiste misli, njegove poslednje nade, kojom se može abdest uzeti.

     Alidede kao da se moli prepuklim srcem, jer samo mu je još ono ostalo, ono mu može vratiti tu misao.

     „Nisam znao da ovakva gorčina može ispuniti dušu čoveka. Zaboravio sam da žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta. I evo, naišla je ova gorčina, kojom mi se preseče srce nadvoje, da me podseti na ono što sam, zagledan u nebo, zaboravio: da je hlebac koji jedemo u stvari ukraden; da smo za život koji nam je dat dužni zloj sudbini – grehu, taksiratu; da se sa ovog sveta na onaj bolji ne može preći dok se kao zrela voćka ne otkine, ne poleti u bolnom i strmoglavom padu, i ne tresne o tvrdu zemlju. Valjda se i u raju nosi modrica toga pada. Evo moja misao, Milostivi, a Ti je vidiš, kazao je ja ili ne: gorče je i teže nego što sam mislio robovanje zakonima Tvoje zemlje.“

     I onaj list vinove loze smiri se na njegovim prsima.