Странице

понедељак, 06. мај 2013.

Salko Ćorkan, ili o euforiji

     Kažu da euforija dolazi od osnove phérein, što znači nositi, i prefiksa eu, koji znači dobro. Dakle, zanos, ushit, veselje, razdraganost i sreća tek su dobro nošenje. Ako se iskreno zagledamo u dubine vlastite egzistencije priznaćemo da tu ima istine; život je tako težak da njegovo dobro nošenje predstavlja sreću. Oni koji pod tim teretom ropću, posrću i padaju – nesrećni su, izvan euforije su i zanosa, i to je tako jasno i belodano da se ne mora dokazivati.
     Mišel Turnije će svoj ponajbolji roman Kralj Vilovnjak zasnovati na toj reči – euforija. On će povezati Svetog Hristofora (onaj koji nosi Hrista) sa junakom romana Abelom Tifožom, koji će na svojim plećima iz nacističkog pakla izneti jevrejskog dečaka Efraima. Tifož misli da je čitav njegov život bio priprema za tu euforiju, dobro nošenje. Onaj ko nosi Hrista i onaj koji nosi dete zapravo drže na svom potiljku i ramenima čitav svet, oni su Atlant koji pridržava nebo. Atlanta – po kojemu je Atlantida dobila ime i čitav onaj okean u kojem se nalazila iza Herkulovih stubova – često prikazuju smrknutog i sa znacima muke i patnje na licu. Ali, sudeći po tome što nebo još uvek stoji gore i što se nije srušilo na nas – on ga dobro nosi.

Direrov sveti Hristofor

Sveti Hristofor Hijeronimusa Boša

     Salko Ćorkan se prvi put pojavljuje u priči „Ćorkan i Švabica“, iz 1921, potom u „Mili i Prelcu“, 1936. godine, gde se opisuje njegova smrt, ali ga Andrić vraća među žive i pripoveda o njemu u osmoj i petnaestoj glavi svog romana Na Drini ćuprija, napisanog za vreme Drugog svetskog rata, a objavljenog 1945. Više od dvadeset godina ovaj lik je opsedao pisca.

     Sin Ciganke i nekog anadolijskog podoficira, koji će varoš napustiti i pre nego što se dete rodi, Salko Ćorkan je kopile koje izrasta u hamala (nosača), strvodera, grobara, slugu, čistača tuđih nužnika i kasablijsku ludu, ispod koje su na društvenoj lestvici još samo višegradski psi.
     I on nosi decu, ali daleko od one metafizičke uzvišenosti. „Bolan, bolan, ja izmećarih šesnaest godina u Suljage. Eno mu četiri sina, sva četiri sam ih ja na noge podigao. Djeca bijesna, kô gospodska, pa mi uzjaši za vrat a nogama me tuče u prsa, još im otac nabavio mamuze i kandžiju, pa bije li bije. A ja trčim i ponjiskujem kô at, samo rukom zaklanjam oči, da mi ih ne izbije.“
     Ćorkan zna da je on nešto drugo od onog čoveka koji se svaki dan pojavljuje u kasabi, koji peva i igra, kojeg ponižavaju, zna da je stvoren za nešto više, da mu je srce veliko i da može da ponese celi svet.
     „Ama, srce je u mene!… Sva čaršija zajedno nema srca koliko ja.“

     Kad se u Višegradu pojavi cirkus Ćorkan će prvi planuti ljubavlju prema igračici na žici i zapaliće njom svu varoš. Gazde i dućandžije počeće da maštaju o pehlivanki u kratkoj suknjici od žute svile i crnim čarapama, koja lebdi iznad njih, u vazduhu ispod cirkuske šatre, držeći se samo za zeleni ambrel. Za kasablije u tom izloženom telu oskudno odevene tuđinke žene ima nečeg sramnog i stidnog, gotovo bolnog, što im draži i šašolji dijafragmu, što se pretvara u nekakav ushit nad tuđim poniženjem i padom.
     Za Ćorkana, Švabica na žici njegova je suprotnost: ona lebdi, laka i eterična, oslobođena stega ove zemlje. Dok misli o njoj na um mu padaju sva ona burad, džakovi soli, brašna i žita koje je preneo, kojima bi, čini mu se, mogao zatrpati i prekriti čitav Višegrad. I onda dođe sebi težak i trom, pritisnut i stešnjen, nedostojan nje i njene vazdušaste lakoće.
     (Istina je da Švabica „umorna od bijede, od godina i putovanja“, od svog majmunskog posla, jedva čeka da legne i zaspi u cirkuskim drvenim kolima, ofarbanim u zeleno.)
     A nakon poslednje noći cirkusa, u kojoj će čaršija prsnuti kao čir, gazde će plaćati globu, a samo će Ćorkana tući. Tući će ga Ibrahim Čauš, tačno onako kako mu je naređeno, volovskom žilom potopljenom u sirće, dok batinama ne istera vasceli ljubavni jad i bol, sevdah iz njega, dok mu se, Salku Ćorkanu, reči molbe i preklinjanja ne izgube u grlu, dok se ne pretvore u beličastu, prskavu penu na usnama.
     Izbezumljen od bola Ćorkan će utonuti u san, u kojem će cvileti „kao što čine mala štenad“.
     Ali osam dana potom pojaviće se u čaršiji, preplićući nogama i igrajući, sviraće na nekoj zamišljenoj šargiji i pevati: tiridam – tiridam, gluv za zlobna dućandžijska dobacivanja.
     „Samo napola čuje da mu dovikuju, a ne vidi nikog. Nešto mu oči zalijeva, kao suze, kao veselje. Sve je nepromjenjljivo i istinsko na svom mjestu. Nije to čaršija, nego radosno more, tako je duga i široka.“

     Tri-četiri godine kasnije u Bosni, pod austrijskom okupacijom, pojaviće se rum, piće jače i mirisnije od rakije. Prodavaće se u bočicama od dva deci. Ćorkan će ga namah zavoleti, posebno zbog njegove etikete, na kojoj se vidi naslikana mulatkinja sočnih usana i sjajnih očiju pod slamnatim šeširom. Ispod njenog lepog torza u lakoj tkanini piše crvenim slovima – Jamaica.

     (Istina je: „Ta egzotika za Bošnjake u poslednjem stadijumu alkoholizma, neposredno pred delirijum, fabrikuje se u Slavonskom Brodu kod firme Eisler, Sirowatka & Comp.“)
     Ćorkanu taj uspravni pravougaoni, šareni papir donosi mirise južnih, dalekih mora, titraje i odsjaje toplih i lenjih voda, šum palmi i njemu nepoznatog drveća nad čijim krošnjama lete ptice jarkih boja i kroz čije lišće ćarlija podatni vetar, blag i mek, kao poljupci u snovima, što dođu iznenada i preplave nas milinom, poput nežne letnje kiše. Javlja mu se san o ženi, bliskoj i istovremeno dalekoj, jer drugačije ne ume da je misli, o ljubavi koja negde mora da postoji i u koju ne prestaje da veruje.
     A onda se u Zarijinoj mehani, u pola glasa, začuje pesma:

          Akšam geldi, sunce zajde;
          Na tvom licu više ne sja.

     I on se strese. Svim obesnim i pijanim gazdama oko njega – a i sam je pijan, gotovo da mu se čini kako se pijan i rodio – to je samo pesma, a njemu je istina: suton koji dođe i pogasi sjaj, a prostre meke senke po obrazima, usnama i očima žene i sad prigušeno sja sámo njeno lice, nekom svojom unutarnjom svetlošću.
     Onaj pevač nastavlja dalje, sve polutiho, okrećući nož u Ćorkanovom srcu:

          Da mi se je ogrijati
          Na sunašcu kraj tebe!

     „Umri Ćorkane!“, urlaju razuzdane gazde Salkovu omiljenu pijanačku krilaticu, i „Rum za Ćorkana!“, viču i teraju bezdušnu sprdnju, ali njemu se čini da stvarno umire, jer ne može se podneti ta lepota i nežnost, mogućnost da se dva bića sretnu i da jedno u drugom uživaju, jednostavno, kao u zracima sunca. Od te ga pomisli obuzimaju radosni i slasni trnci i kao da će se rasprsnuti od neke meke i sverazumevajuće dobrote. Kao da pesma peva baš o njemu, Ćorkanu, i njegovoj čežnji. Kao što sve dobre pesme pevaju o nama, baš.

     Nije čudno što u Ćorkanovom pogledu na ženu nema grubosti, skarednosti i prostaštva, želje za patološkim posedovanjem koje čoveka svodi na predmet, nema ničeg od onog čega je čaršija puna. Naprotiv, Ćorkanov pogled je bliži ranom Andrićevom lirizmu, ili snatrenjima Tome Galusa i njegovom naslućivanju Jelene, žene koje nema.
     Možda je to jedan od preduslova euforije, oslobađanje vlastite duše od prljavog balasta, jer takav teret niko ne može dobro da nosi.

     Ali sada smo još uvek u Zarijinoj mehani, gde su smislili novu sprdnju. Ubeđuju ga da on nije sin golotrbog askera, već čuvenog oficira iz Basre, carskog grada u Anadoliji, i da je taj njegov otac umro, a nasledstvo prigrabili prevaranti i zli ljudi. Ćorkan samo mora da ode u Basru i uzme svoje. Već mu i pasoš prave, opisuju lice i figuru Salka Ćorkana uz cerekanje – kao što je činio knjaz Miloš praveći pasoš za Vuka Karadžića – i računaju putne troškove potom, tukući se od smeha po slabinama. A kad se vrati s tim nasleđem, kažu, moći će da preotme od hadži Omera lepu Pašu, pilicu za kojom je kasaba poludela i pesme joj ispevala.
     Dok se imućne kasablije izruguju Ćorkanu Mehaga Sarač mu urla: U-bij-se! U-bij-se!
     A u Ćorkanu se meša miris kalopera, koji priziva Pašinu sliku, od koje on uzdrhti, i sećanje na mnoge trenutke na kapiji mosta, kada je stvarno želeo da se baci u Drinu, kada ga je reka gotovo dozivala, lepa i spasonosna, da mu prekrati muke. Nije ga strah sprečavao da to učini, već neki osećaj bezmernog života, koji je sada i ovde i koji se nikada i nigde neće ponoviti. Spasavala ga je euforija.

     U nekom od takvih pijanih februarskih praskozorja izašli su Ćorkan i njegova svita iz Zarijine mehane i svi krenuše na most. Podnapite bogate kasablije i ne slute da su tek pratnja, zla i sitna u svojoj zlobi, da im Ćorkan daje i uliva životnu snagu, zbog koje mogu da pucaju od smeha, jer on je sam i jedinstven, nepatvoren, a oni podeljeni i rascepljeni između dnevnog sticanja i noćnog rasipanja, stalno pod računom i rabošom, šićardžije, što život uzimaju na kašičicu, kao bljutav lek, lažni i pod suncem i pod mesecom.
     I ti uskogrudi paževi, bez vlastite snage, smišljaju novu pakost: jedni tvrde da Ćorkan sme preći ćupriju po njenoj zaleđenoj kamenoj ogradi, širokoj tek tri pedlja, a drugi se tome smeju i viču da ne sme. I jedni i drugi kližu se i teturaju, jedva da mogu da koračaju po širokom mostu ispod kojeg se isparava brza reka. I jedni i drugi se igraju tuđim životom, jer samo tako znaju i samo se tako usuđuju na igru.
     Kad Ćorkan u svojim kundurama stupi na ogradu isprva je težak i trom, provalija i magla nad njom ga mame, a onda ga obuzima misao o slobodi i lakoći nad ponorom, koju je već mislio, samo se ne seća kad. I on počinje da se lomi u struku, da prepliće nogama, da igra i peva: tiridam – tiridam! Uistinu, to su one misli o Švabici, eteričnoj pehlivanki. Salko Ćorkan ekstatičnim plesom iznad ponora ostvaruje njenu slobodu i lakoću, koju je sam umislio, onakvu kakvu ona, zarobljena u bolnom i rutinskom ponavljanju, nikada nije osetila.

     U „Mili i Prelcu“ Salko Ćorkan je već pred samrtnim časom. Trideset godina hamalisanja, izmećarenja i trpljenja tlake, generacije i generacije posrnulih kasablija koje je izneo na plećima, uništile su sve u njemu. On je sada suklata bez kose i zuba, koji su svi poispadali gotovo za jedan dan, sa kapom od valjane vune, prljavom i masnom, kao sraslom sa lobanjom. Oko glave obmotao je šarenu maramu, da se ne vidi kako mu iz ušiju cure bleda krv i gnoj. Tetura u olinjalom vojničkom koporanu i pocepanim aginskim čakširama čiji se tur vuče po zemlji.
     Njegovo nekada snažno i moćno telo ga izdaje, postaje preteška i bezoblična, raspadajuća vreća, koju treba nositi na oteklim i nabreklim nogama.
     Ali euforija je u njemu, još uvek Salko Ćorkan nije pokleknuo i ne ropće. Ispinje se na ruševine starog grada i tamo leži na suncu.

     Andrić je izgleda opsednut suncem, još iz vremena tamnovanja u Splitu, Šibeniku i naročito Mariboru, u ćelijama 38 i 115, 1914. godine. Iz čitavog niza pripovedaka o Tomi Galusu, njegovom literarnom drugom ja, iz nedovršenog romana Na sunčanoj strani, iz priča kao što su „Jelena, žena koje nema“, „Žena na kamenu“, „Letovanje na jugu“, to se jasno vidi.
     U priči „Sunce“ uznik u ćeliji broj 115 ima snoviđenje: „Osećao je na mahove da mu u utrobi gori i sja celo sunce i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen i da mu taj unutarnji sjaj bije i suklja na oči, na nosnice, na sve pore. Tada je imao bolne i divne trenutke velikog, nezadržljivog žitkog smeha, koji je navirao iz njega kao topljeno zlato, i tako snažno da je širio usta, kao pevač, od bojazni da se ne uguši ili da ne prsne. A sunce u njemu ne prestaje da sja, svemoćno i jedino, neiscrpno, nepresušno.“

     Jednog majskog dana Ćorkan će poslednji put „izneti“ vlastito telo na breg iznad varoši. Sedeće tamo, na srušenom zidu, izlažući telo suncu i pevušeći dve reči svoje omiljene pesme, jedine koje je uspeo da ukrade od zaborava.

          Akšam… geldi…

     Dok peva, gotovo ne otvarajući usta, muklo i iz grla, čeprka po malteru podziđa. Pod prstima oseti sitan novčić i dugo ga zagleda: pozeleneli bakar na kome se, kad se dobro protrlja, ukaže lik neke žene, možda carice odavno iščezle carevine, ili boginje. I obuzima ga blažena misao kako je sve u skladu, sve što postoji i nestaje, što se gubi i nalazi. Nešto slično je mislio odavno, oduvek, samo sad ne može da se seti, kao ni reči one pesme koju je voleo i voli, a od koje je ostao samo patrljak od dve reči u kojima nalazi slast, kao vernik u molitvi.
     I tako euforično umire Salko Ćorkan, „oseća kako, najzad, postaje ono što je oduvek maštao i žudeo da bude: velik i usamljen čovek, ljubavnik i junak, vitak i prav, tvrd, kao beli neprolazni nišan nad grobom… Sa ovog obasjanog zida na kome on stoluje i dospeva, bliži je najdalji čudesni grad na dalekom Istoku, sa svojim kulama, ženama i podvizima, nego ona šaka prosutih kuća na ušću Drine i Rzava“.
     Nije više Višegrad radosno more, dugo i široko, već je „šaka rasutih kuća“, jer se Salko Ćorkan – umetnik u sredini koja umetnost ne poznaje – uzdiže i dohvata svoj istinski lik, onaj koji je bio skriven ispod maske kasablijske lude.
     Doći će i onaj večno dozivani suton, onaj koji neminovno dođe (Akšam… geldi…) i noć potom, majska, vedra, sa mladim mesecom i zvezdanim nebom.
     „A na zidu je i dalje ležalo kratko i nepomično Ćorkanovo telo, smireno i izbavljeno, oslobođeno zauvek najvećeg od svih zala ljudskih: ponovnog buđenja.“