Skulpturalna očuđavanja Miše Perića

            Kad je Tolstojeva Nataša Rostova otišla prvi put u operu nije ona tamo zatekla ništa hvale vredno. U raskošnom pozorištu umesto uzvišene drame jedna je debela gospođa, sa veštačkim pletenicama, bežala ispred nekog ništa manje debelog gospodina. Gospodin je, uz to, bio neprikladno i nepristojno obučen, u štramplice, koje su još više isticale njegovu debljinu, i nosio je drveni nož za pojasom. Slično se dešava i sa onim putopiscima po egzotičnim krajevima, koji umesto domorodačkih magijskih obreda vide tek klanje svinja i kokoški. Istovremeno, nije im neobično što u vlastitoj religijskoj praksi jedu i piju nečije supstituisano telo i krv.

            Naše je viđenje sveta, očito, uslovljeno društvenim kodovima, koje neprimetno, i za većinu bezbolno, usvajamo kroz socijalizaciju. To je automatizovan pogled koji ne vidi ono što gleda, već ono što treba da vidi. Svet je unapred zadan i da bi ga uopšte videli potreban je pogled deteta, stranca, čudaka, psihotičara.

            Ili, a o tome je ovde reč – umetnika.

            Viktor Šklovski i ruski formalisti mislili su da je jedna od osnovnih odlika istinske umetnosti očuđavanje, začudnost. To bi onda značilo umetnikovo stranstvovanje (остранение) u svetu, večitu poziciju nepripadajućeg i drugačijeg. Uostalom, zar i u engleskom čudan, čudnovat, nije strange, a stranac – stranger. Nismo više u pitanju mi, a to je najvažnije, već je onaj ko nas vidi drugačiji, čudan. Nas je mnogo, ili bar dovoljno za uljuljkujuće samozavaravanje, a on je sam. I to je jedini argument da smo u pravu, to što, za razliku od njega, delimo istu sliku sveta. Ovakav odnos umetnika i okruženja jedno je od bitnih svojstava avangarde, kojoj su, nimalo slučajno, pripadali i oni formalisti.

            Oneobičavanje najčešće funkcionište tako što se snižava, ili derogira simbolička ravan predmeta, bića, ili događaja. Kod Miše Perića ono deluje u suprotnom pravcu. Njegovi skulptorski modeli su svakodnevne, prozaične i upotrebne stvari: kišobran, pečat, torba, mikser, vadičep, prazna tuba, audio i video kasete. Uvećani, izvedeni u nepripadajućim materijalima (najčešće drvo, čelik i životinjski ostaci), obrađenim u krajnostima, tako da ili negiraju, ili do paroksizma ističu vlastitu prirodu, ovi predmeti gotovo da počinju da liče na relikvije nekog zaboravljenog, ali bliskog kulta.

            Skulpturalna poetika Miše Perića zasnovana je na oneobičavanju, začudnosti, drugačijem pogledu stranca i izgnanika. U večnom i neutešnom ponavljanju svih stvari na svetu on je izgnanik bez izgnanstva, jer nije on napustio prostor, mesto, već se sve promenilo oko njega, toliko jako i toliko radikalno, da mu je, milostivo, prepuštena samo pozicija stranca. U ove, evo već više od dve decenije kako se sve oko nas raspada i truli, od kako su došla, tako, vremena kad pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati, mnogi je tako pretvoren u stranca, u čudaka, u psihotičara, baš zbog toga što je ostao u saglasju sa samim sobom, što se nije promenio i pristao na nova pravila igre, što nije zatancao uz makabričnu muziku krvi i tla, što nije bio zasenjen prstenjem i ogrlicama sa odsečenih prstiju i preklanih vratova. U te dve decenije nad piramidama moroderski opljačkanih leševa nastala je čitava klasa novih gospodara i to od one već pominjane fukare. I oni, kako to obično sa gospodarima biva, nemaju milosti.

            Miša Perić nam to stanje pokazuje svojom skulpturom Jukebox Srbija. To je razvraćena harmonika - instrument sa oprečnim konotacijama - načinjena od čelika i mesinga, sa mehom od nagorele, crne topole, koji izrasta kao mračna gljiva. Svud naokolo vise metalne trake, dok se oba kraja harmonike tope i postaju nalik degenerativnim, organskim formama. Samo se još vrhovi dirki i dugmića sjaje prigušenim mesinganim sjajem, kao da pamte dodir nečijih prstiju. Vremenom, kako Perić prepušta svoje skulpture starenju, taj jedva primetni sjaj će nestati, a sa njim i poslednja uspomena šta taj predmet pred nama zaista jeste. Nestaće i najskormniji trag veselja, radosti, ludosti i patnje, tuge života i ljudskosti i ostaće samo korozivno rastakanje.

            I u radu Ostaci našeg dana ponovo se vraća asocijaciji zvuka. To je monumentalna skulptura-mobilijar, veličine gotovo tri puta dva metra, sa trideset tri džinovske audio kasete, čija forma zavisi od prostora u kojem se izlaže. Ako u Jukebox Srbija vreme menja delo, ovde to čine i vreme i prostor, ako je tamo reč o razvraćenoj harmonici, ovde se radi o isposuvraćenoj utrobi. Skulptura prkosi gravitaciji, ona predstavlja zaleđeni trenutak nalik onom koji dožive učesnici u saobraćajnoj nesreći, kad adrenalin jurne svom silinom i, nemoćan da proizvede beg, zaustavi sve u vazduhu: naočare za sunce, osveživač vazduha u obliku jelke, novine koje nikada neće biti pročitane, zeca koji donosi sreću. Kad se sve spusti više neće biti onoga koji bi mogao sve to da pamti, a plišanog zeku će natapati krv. Takvi su Perićevi Ostaci našeg dana. Oni se posmatraju u strahu da će se srušiti i slomiti i da će tim slomom nestati deo nas. Razmotane i zamršene audio vrpce su čas od pouzdanih, obojenih metalnih traka, čas su prepuštene neumitnoj koroziji koja ih razjeda. To mogu biti snimci muzike koja nas je gradila, sa kojom smo stasavali, ali mogu biti i vrpce života, poput onih Beketovih, zabeleženi glasovi ljudi, prijatelja, ljubavnika i ljubavnica, dece, naše, ili tuđe, ako svoju nismo imali, snimci roditelja koje smo načinili u strahu od njihovog iščeznuća i u strahu od vlastite samoće. I sve to sad stoji rasuto u zraku. Iz jedne kasete proviruje majušno, groteskno ljudsko lice kroz čija usta probija čelična traka, u drugoj vidimo lepi metalni list. To su Ostaci našeg dana, onog dana u kojem smo se izgubili i iz kojeg nećemo naći izlaz.

            Nije nevažno ni kad se to trenutak, kad se vreme zaustavilo, kad je u njemu, kao u večnom ledu nestao čitav jedan svet. Audio kasete sugerišu da se radi o osamdesetim godinama prošlog veka, kada su one najrasprostranjenije.

            I drugi Perićevi radovi, kao što su Mikser i Vadičep, vladaju sličnom osećajnošću. Prozaičnost naziva je tu da nas dodatno dotuče. Mikser je velika skulptura, od gotovo metar ipo, sačinjena od širokih metalnih traka, savijenih u obliku ručnog miksera. Između tih traka su moćne lopate jelenskih rogova.Vadičep je uspravna, drvena skulptura, načinjena od trešnjinog drveta, sa metalnim krajem, na koji se nastavljaju ukršteni, spiralno savijeni ovnujski rogovi. Na metalu je intervenisano aparatom za varenje, tako da ima bobičastu, rožnatu strukturu, koja se prirodno nastavlja u strukturu rogova. Čitava skulptura, sva crna, osim rogova, sa raširenim rukohvatima, postavljena je na belu kravlju kožu, sa svetlosemđim i crvenkastim pegama.

            I u Mikseru i u Vadičepu prisustvo rogova ruši funkcionalnost, ali Perić insistira na njima. Mikser i Vadičep, dinamične forme kao stvorene za vrtložni pokret, najednom postaju zagonetni predmeti, sa gotovo mističnom, sakralnom namenom. Monumentalni, snažni i čudni stoje pred nama i kao da ih prvi put vidimo.

            Perićev skulpturalni jezik je zauman. (Eto ponovo avangarde i kubofuturiste Kručoniha.) On je bliži uzviku, uzdahu, onomatopeji, tautologiji i brzalicama, istinskom eksperimentu, nego razgranatoj, zavodljivoj i privlačnoj sintaksi. Time se on, na neki način, približava dada izrazu, iz kojeg je proizašla čitava avangarda, gadljiva na floskule i besramni savez nekrofilnog društva i njegove umetnosti.

            Živimo u zemlji mrtvih, zemlji pod večnim monohromatskim svetlom ranog svitanja, ili kasnog sumraka, nalik na paganski donji svet, bez boja i radosti, poput prašnjavih, pepeljastih i sivih duša, zemlji u kojoj starce umrle od gladi jedu njihovi jadni i gladni psi, zemlji koja nam se u lice ceri nakaznim i ciničnim, fukarastim osmehom novih elita. Zemlji koja ima svoju “umetnost“. Uživa se u laži, licemerju i opseni. Slavi se smrt.

            Skulpture Miše Perića nas, kada bi to nekoga zanimalo, neprestano podsećaju na to. One kao da pitaju: Ima li živih?

О БИЉКАМА, ЖИВОТИЊАМА И ПРЕДЕЛИМА

ОВДЕ можете преузети промотивни PDF

Мртвој кујици са Врмца

Биљке умиру тихо. Иза њих остану само мириси. Лебде ти мириси – бременити, тешки и вапијући – лебде и повијају се над земљом, ишчезавају у ваздуху и враћају се са ветровима, као уклете душе без станишта. У тек посеченој шуми, на покошеној ливади, од њих, од мириса, док пада вече, може се полудети. У сутону сливају се они – мириси, сироте и унезверене душе биља – сливају се попут невидљивих слапова, врте и окрећу, пате. У мирису сасушене нане, пелина, босиљка, обореног храста, његове коре и влажног срца, лишћа које се затвара, уврће и суши, скрити су последњи трептаји живота, који неће да се преда, препусти силама смрти. Дешава се то чак и када вену, кад копне и умиру дуго, бескрајно дуго, биљке.

А животиње одлазе у чуду. Припитомљене са поверењем, дивље са неверицом у оку. Безгранични живот је у њима и то око никако да згасне. Само се још ноге померају у зраку, копита, шапе, папци, они би још да трче, али земље нема и крила лепетају. Лете и батргају се обезглављена тела и трепте срца као излуделе струне.

Ко ће написати молитву, ону за опрост, за преклане, убијене и крепале животиње, ко ће спустити лице на одлазеће крљушти, длаку и перје, на ружичасту кожу лепих свиња?

Те смрти ће остати узгредне, успутне, нешто са чим се живи у потајном споразуму, као са притајеном, кљуцајућом зубобољом, нешто свагдашње, обично, припросто и отрцано.

Тако ћемо се правити да не примећујемо како нестају горе и ишчезавају шуме, како смрде реке и уљасто се лескају њихове воде покривене прљавом скрамом из које провирују трбуси угушених риба. Мртве рибе плутају – лешеви разјапљених уста, згрчених у последњем зеву – и мртве их воде љуљушкају као кобне колевке.

Кад смо то, најгори од најгорих, постали господари света, кад смо то чак и смрт успели да начинимо по властитом лику, без наде у поновно рођење, у вечно цветање живота?

Без наде.

БУНТОВНИЦИ

ОВДЕ можете преузети промотивни PDF

You can download PDF of the English translation HERE

Сенима Добриле Братић

Црна ноћ, мрачна ноћ, мркла ноћ, тамна ноћ, туробна ноћ, самотна ноћ, глува ноћ, бескрајна ноћ, непрозирна ноћ, тешка ноћ, кобна ноћ, страшна ноћ, болна ноћ, језива ноћ, чемерна ноћ, ноћ без утехе, последња ноћ, нестати у ноћи, отићи у ноћ, прогутала га ноћ, изгубити се у ноћи, Вартоломејска ноћ, валпургина ноћ, Кристална ноћ, Ноћ дугих ножева, ноћна мора, ноћна страва, авети ноћи, ноћнице, ноћничине, толико тога тешког као млинско камење сместила је ноћ у своје баршунасто крило. Изнад тог крила раширене су њене руке, које као да кажу: „Узмите, моје тамне ризнице непресушне су тегобом!“

Зато се каже добро јутро и добар дан, али само – лаку ноћ! Јутра и дане некако ћемо прегурати, али за лакоћу ноћи треба нам савезништво, јер чини се да не смемо да останемо сами у њеном загрљају. Уосталом, дан свиће, или се рађа, а ноћ се спушта, пада, као што се спуштају и падају тешке завесе, које подразумевају терет, тегобу и крај.

Лети се ноћ спушта, тихо и полако, прикрада се кроз сутон у коме гасну боје и сјај, потом кроз сумрак када њен тамни вео већ покрива пределе и ствари, а само још хоризонт одолева, сабласно блед. Тек потом долази мркли мрак. Зими ноћ пада, стушти се на свет у један мах и преплави га. Те дуге зимске ноћи, у којима Сунце губи снагу, најопасније су.

Када једни другима пожелимо лаку ноћ, наивно верујући у моћ речи, и легнемо у постељу – ноћ овлада нама. Насупрот дану, који је попут неког божанства сам против свих, па зато и немоћан, ноћ је са сваким од нас понаособ, лицем у лице, можемо да јој осетимо дах. Они које ноћ буди кажу да је тешка, лепљива, час хладна, час врела, препуна мразног зноја, који се по човеку хвата као иње, мрзне му и влажи постељу и тело, увлачи се у душу.

Кад се људи повуку, спусте резе и закључају браве, њихов свет је само њихова кућа. Све остало заузела је ноћ, ноћ и њена бешумна бића. Тако је одвајкада – ко живи у ноћи мора бити тих, јер у тишини, у глувости, у муку је снага ноћи, а она је неизмерна и тешко оном ко је искушава. Свако свêтло и брзо око, свака нечујна шапа и кобна канџа, паперјасто крило и оштри кљун, мора увек бити на опрезу да не повреди тишину ноћи. Иначе – ноћ ће их прогутати. Из те ноћне тишине, из њене таме израњају и наша бунтовна бића – вампири и вештице.

Некада, када су постојали петлови, муке ноћи трајале су до њиховог првог певања, око један сат после поноћи. Данас, када се дан продужава светлима и буком, када људи мисле да ће тако преварити ноћ и када петлова више нема, мучење траје све до првог прозрака сунца, до освита, освитка, или сванућа, када свет осване у свом меком сивилу без боја. Освит је прва предстража дана, као што је сутон прва ноћна ухода. Тада мученици ноћи, ако су из ње изашли, могу да уснују свој сан, обасјани и умирени светлошћу.

До идуће ноћи. У коју сад улазимо!

ПРОГНАНА БИЋА

ОВДЕ можете преузети промотивни PDF

Посвећено свим оклеветаним бићима!

У дане када су угрожени извори васколиког живота и лепота над лепотама света, као да свети гајеви и столетна стабла из прошлости негде у даљини шуме тугу над потоњим временом.

професор Војислав Ђурић

Постоје чудна бића.

Некада су боравила ту, око нас, у ваздуху, у водама, на гранама дрвећа, у трави, на крововима кућа и у оџацима. Лутала су, обично ноћу, раскршћима и дрвљаницима, скупљала се на буњиштима и гумнима. Долазила су и са краја света, из предела у којима петлови не певају, где се не зна за глас рога.

Та бића су била и добра и зла. Како које! Нека од њих су волела да помажу људима и да им се нађу у невољи, нека су правила ситне злобе, пакости и неслане шале, а било је и оних која су чинила зло и због нечег се светила. Свако од њих је имало неки свој разлог за добро, за шалу, пакост, или зло, а људи су мислили да познају те разлоге, ма како чудновати они били.

Данас, када више нема кровова и оџака, када се ни најстарији не сећају шта би то било гумно, када су раскршћа начичкана шареним светлима која трепћу и стакленим очима што мотре непрестано и нетремице, а сваки предео постао крај света, јер нема петлова и њиховог јутарњег кукурикања сунчевом руменилу, данас су се та бића повукла, побегла у планине и шуме које су још преостале. Тамо чекају своје последње дане, заједно са дивљим животињама, дрвећем, травама и изворима, и трепере скупа с њима, као јасике, у страху од ишчезнућа.

Клеветана и опањкавана вековима, не могу она да кажу ништа у своју одбрану. Ћуте и чекају безразложну освету, нема и преплашена пред разулареном и бесвесном људском свемоћи.

Њима, док су још ту, посвећена је ова књига.

ВИЛЕ И ЗМАЈЕВИ

ОВДЕ можете преузети промотивни PDF

(псст... тихо...)

Читаоче, од овог тренутка морамо бити посебно пажљиви, прибрани и тихи, јер улазимо у свет ћудљивих и флуидних бића и сваки наш немар и непажња, свака наша лакомисленост, на коју смо навикли у уобичајеном свету, сакриће понеку лепоту, шум или драгоцен мирис ових створења. Улазимо у непрегледне, тамне шуме и ступамо на осунчане пропланке, пливамо и питомим и дивљим водама извора, река, језера и једног мора, корачамо процвалим ливадама и пашњацима и пратимо пловидбу облака над њима. Улазимо у вилински свет, свет слободан од две најтеже нужности – нужности смрти, којој подлежу људи, и нужности вечности, на коју су осуђени богови. А сада, само тихо и обазриво! Крочићемо у свет лепих и слободних бића.